Otac koji je raskrinkao Srbiju

Voleo bih da nisam morao da gledam film Srdana Golubovića "Otac". Dvosatna instant patnja oca za svojom decom, u okruženju koje ne haje ni za šta, pa ni za njega, na sam pomen teme me sneveselila, ali eto, pogledao sam. I sada, na stranu zgusnute emocije i knedla u grlu, žao mi je što nisam imao stomak da ga pogledam i dvaput.

Ekumenski žiri na Filmskom festivalu u Berlinu prošle godine nagradio je ovaj film kao najbolji u selekciji "Panorama", a identično mišljenje je imala i publika koja mu je takođe ukazala počast. Univerzalno razumljiva priča o ocu koji čini sve ne bi li mu sistem vratio decu, oduzetu zbog siromaštva, pa kreće peške na put u Beograd, bila je kristalno jasna svima, pa i onima koji ne žive realnost opisanu u filmu.

A, nama koji smo deo te Golubovićeve savremene bajke, stvari su za nijansu jasnije. Jer, filmski Nikola u stvarnom je životu Đorđe Joksimović iz okoline Kragujevca, čovek kojem je socijalna služba oduzela decu i dodelila je hraniteljskoj porodici pod izgovorom da ne može finansijski da se stara o njima. Srdan Golubović ga je upoznao ispred zgrade ministarstva i odmah shvatio da je njegova priča vredna celuloida.

Filmski Nikola, baš kao i stvarni Đorđe, kreće na put iz svog sela da pokuša da nagovori ministra da razmotri njegovu situaciju i ukaže mu na brojne propuste nadležnih u socijalnoj službi. Obojica prolaze kroz ruralnu Srbiju koja nudi dugu scenografiju prepunu razvaljenih fabrika, uništene infrastrukture, uplašenih ljudi i životinja, ravnodušnosti i nerazumevanja.  

Gladni, krvavih nogu i duha koji je prevazišao sve lomove obojica su, ne hoteći, naslikali najupečatljiviju i verovatno najtačniju sliku savremene Srbije, ovakve kakva zaista jeste, siromašne, odmetnute od ljudi i nesposobne da se brine o sopstvenim građanima, naročito onim najranjivijim. Nikola na filmu, Đorđe u stvarnosti.

Njihove priče unekoliko se razilaze iz dramatskih razloga, ali i zbog toga što je Srdan Golubović želeo izvor svoje priče da zaštiti koliko je to moguće. Đorđe ni do danas nije uspeo da se izbori za svoju ulogu oca, dok je njegov filmski dvojnik ipak okusio nešto malo nade.

Hrvatski glumac Goran Bogdan ovde je najverovatnije ostvario ulogu dosadašnje karijere. Uspeo je verno da dočara svu roditeljsku patnju, bes i očaj, pokazao nam je bol od svake rane izazvane pešačenjem i uvukao nas u cipele u kojima nikada ne bismo želeli da budemo. Srdan Golubović se ponovo pokazao kao jedan od možda petoro reditelja koji danas mogu u Srbiji da naprave konzistentnu priču na filmu koja pije vodu na svakom meridijanu.

Film "Otac" je, dakle, mučno iskustvo koje publici na prečac otvara oči, koji nam ne dozvoljava da zažmurimo kada nam je neprijatno, da ne reagujemo na nepravdu, budi nas iz letargije u koju svojevoljno upadamo. On je ujedno i najlirskija optužnica protiv današnje Srbije, koja je dozvolila sebi da izgubi i ono malo humanosti i altruizma koje je nekada imala. Na pitanje zbog čega ovaj film nije tamo gde mu je mesto - u ulozi našeg kandidata za Oskara - može da nam odgovori samo sistem o kojem tako slikovito govori.

Petar Klaić