Novosadska neoavangarda nije bila marginalna

Dokumentarni film Nenada Miloševića "Druga linija", koji govori o neoavangradnom pokretu u Novom Sadu početkom sedamdesetih godina prošlog veka, biće prikazan 16. maja u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda. O tome kako je nastao film i koliko je ta generacija umetnika imala uticaja na kulturni život grada, razgovarali smo sa autorom.

Druga linija je film o novosadskoj neoavangardi iz sedamdesetih godina prošlog veka. Šta te je potaklo da zakopaš po ovoj temi pet decenija kasnije?

"Interesovanje je krenulo pre 10 godina, a u suštini kada sam stigao u Novi Sad počeo sam da osećam preko prijatelja, poput Tolnai Sabolča koji je bio sa mnom na klasi, da je nešto veoma značajno postojalo u Novom Sadu, a ne postoji danas. I što je nekako bilo zakopano u neki urbani mit. Čim sam krenuo da kopam, nailazio sam na mnogo stvari, a prvi impuls bili su Slobodan Tišma i La Strada."

Ti nisi deo njihove generacije, što ti je verovatno dalo prostora za objektivan pristup. Koji si ugao odabrao kada si zamislio film?

"Pre svega sam hteo da sami sagovornici ispričaju priču, nisam želeo da ja budem taj neko ko iz ofa objašnjava neko svoje mišljenje. Cilj je bio da u direktnom razgovoru sa akterima dođem do validne priče o događajima i o onoma što je ostalo u sećanjima 50 godina kasnije."

Novosadska neoavangarda je jedan od retkih pokreta koji je svoje, potpuno neinstitucionalne umetničke stavove, stvarao u okviru jedne institucije – Tribine mladih. Koliko im je to pomoglo?

"Bez toga bi malo toga bilo moguće. Pre svega su na taj pokret i celu atmosferu uticali akteri koji su imali između 18 i 22 godine, ali nekoliko tih malih ljudi bili su presudni za sve to. Oni su im dali prve informacije koje su vezane za novu umetničku praksu. Otvorili su im vrata Tribine mladih i samo zbog toga je bilo moguće da se sve to desi."

Kad god sam slušao ispovesti članova tog pokreta, a čuo sam i u trejleru Druge linije da to pominju, svi oni ističu da je pokret bio potpuno marginalan. Da li ti deliš to mišljenje?

"Ne. U to vreme kada su delovali, oni su stvarali svoju umetnost kao nešto što je direktno bilo preispitivanje umetnosti sredstvima same umetnosti. To su postulati tadašnjih konceptualnih tokova, da živeti znači stvarati. Zaključci do kojih su dolazili radovi, koji su nastajali iskreno, išli su u tom pravcu. To se nije podudaralo sa umerenim modernizmom, sa akademskim pristupom umetnosti. Oni nisu umetnost smatrali životom već pre da je ona deo njihovog posla, što je i dan danas slično. Zbog toga je došlo do konflikta. U te dve godine neoavangardisti su imali izgrađenu oazu u takvom svetu iz koje su veoma uspešno delovali."

Kako je moguće da se na jednu marginalnu grupu sistem obruši takvom žestinom da je dvoje ljudi čak završilo u zatvoru?

"Dva čoveka: Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić završili su u zatvoru na 8 odnosno 9 meseci zbog pesama koje su napisali. To je nama danas nepojmljivo. Kako, ja i dalje nemam odgovor na to. Kada sam u filmu pronašao mehanizam kako se sve to dešavalo, shvatio sam da je i danas tako. Ta vrsta uklanjanja drugačijeg mišljenja, svesna volja da se dijalog ograniči, nešto je što se svuda oko nas dešava. Tako da su to zapravo bili uzroci, a same motivacije ljudi koji su proganjali umetnike, niti sam ulazio u njih niti sam se trudio da ih razumem.

Jedna od teza u filmu je da se taj odnos prema umetnosti od 60-ih do danas nije bitno promenio. Na šta konkretno misliš?

"Mislim da je u pitanju bukvalno taj mehanizam. U suštini pristup sistema politici se nije menjao. Želimir Žilnik je taj sistem nazvao feudalnim oligarhijama koji su preuzeli vlast posle smrti Tita i doveli do ratova. Sam taj šovinistički pristup aktuelan je i danas."

Akteri te scene danas su neki od najpoštovanijih umetnika u Novom Sadu, ali i mnogo šire. I pored njih dogodio nam se Andrej Fajgelj na čelu Kulturnog centra. Šta misliš, kako je to moguće?

"Pa vidite, Tribina mladih je bila omladinska institucija. Osnovali su je grad i država sa svešću da stvore mesto na kojem će mladi moći da se izraze. Svi ovi akteri bili su studenti filozofije, arhitekture, lingvistike i samo su pravili program do 1972. godine. Posle toga kreće ogromna transformacija institucije da bi postala Kulturni centar. Ljudi koji su tada ušli u Kulturni centar i danas su tamo. Kada tako posmatrate, sasvim je logično da se na mestu direktora jednom pojavi i osoba kao što je Fajgelj."

Da kažemo još nešto o samom filmu. Oko sebe si okupio brojnu ekipu. Ko je sve zaslužan za pojavljivanje Druge linije?

"Mnogo ljudi je dalo ogromnu pomoć. Ovaj film je stajao u fijoci posle inicijalnih snimanja zbog nedostatka novca, ali što se mene tiče razlog je i nedostatak ljudi koji će se kolektivno potruditi da iznesu film. Ta energija je meni bila potrebna jer je film kolektivno delo. Pre svega su tu u jednom trenutku došli Darko Maletin kao montažer koji je dao inicijalni impuls zajedno sa Danijelom Dimitrovskom koja je art direktorka filma. Oni su pomogli da se film uzdighne iz mraka fioke. To traje već dve godine. Gabor Ripli je radio dizajn zvuka, Goran Modrić kolor korekciju. Asistenti Una Jankov i Dušan Vukmirović su sa mnom izveli sve rekonstrukcije radova jer sami autori nisu sačuvali svoje radove misleći da je važan trenutak nastajanja rada.

Kakvu si podršku institucija imao za snimanje filma?

"Inicijalna sredstva su dobijena još 2008. godine. To je mali novac od kojeg smo napravili probna snimanja. Pokrajinski sekretarijat za kulturu i informisanje obezbedio je taj novac. Intervijuisali smo 25 ljudi i snimani su na lokacijama: Novi Sad, Subotica, Ljubljana, Budimpešta, Beograd, Zagreb, Šempas... Drugi deo novca dobijen je od Exit fondacije čime smo uspeli da završimo snimanje. Na kraju smo dobili podršku od Radio televizije Vojvodine čime smo došli do arhivskih snimaka i montaže filma. Na samom kraju je Filmski centar Srbije stao iza filma.

Premijera filma je 16. maja na Beldocs festivalu u Beogradu. Kakvi su kasniji planovi za distribuciji i kada će Novosađani moći da ga pogledaju?

"Tome se iskreno jako radujem, da i akteri i mi koji smo učestvovali u filmu vidimo taj trenutak kada film počinje da živi. Posle toga kreće festivalski život i videćemo kako će to da se ostvari. Novosadska premijera biće ozbiljnija. Razmišljamo da napravimo događaj – premijeru filma, izložbu o snimanju filma i tribinu na kojoj bi se razgovaralo o tom pokretu. To je planirano, recimo za septembar ili oktobar ove godine." 

P. Klaić