Ne naročito čudesna žena

Besomučno rudarenje filmskih studija po ograničenom rudniku filmske estetike i motiva veselih osamdesetih, ovih je dana konačno probio vodenu žilu i umalo potpio čitav trend. Worner bros. i DC odlučili su da za kraj 2020. godine puste u promet film "Wonder Woman 1984" i još jednom se opekli o loše recenzije i negativnu reakciju publike.

Jureći Marvelovu formulu za pravljenje filmskih hitova koja glasi: red akcije, red pošalica i besomučno tapirajući kosu statistima da izgledaju kao gosti diskoteke u Temerinu osamdesetih godina, mislili su da imaju još jedan hit. A, onda se ispostavilo da gledaoci imaju oči i taman toliko kriterijuma da ne može da im se podmetne baš sve.

Od filma koji je obećavao, došli smo do filma koji je razočarao već u prvih dvadesetk minuta. Uz to, iz poptuno nepoznatih razloga, film traje dva i po sata. U tih dvadeset minuta postavljena je tema, videli smo prve akcione scene, upoznali antagoniste, pokupili sve klišee o osamdesetim godinama i shvatili da nas čekaju još dva sata. Koječega.

Scenario kaže da je Čudesna žena dospela do osme dekade prošlog veka još uvek pateći za zgodnim avijatičarem Stivom Trevorom (Kris Pajn), zbog čega je hronično singl, iako muškarci na njene čari reaguju kao ćurani na mesečinu. U muzeju u kojem radi upoznaje smušenu Barbaru Minervu (Kristen Vig) koja je, uz sav trud, neprimetna za okolinu. U priču ulazi čudesni mineral koji ima moć da ljudima ispunjava želje, a za kojim traga ambiciozni Maksvel Lord (Pedro Paskal). Dajana nad kamenom poželi da joj se vrati kapetan Stiv, Barbara da postane ista kao Dajana, a lukavi Maksvel da postane čudesni mineral i tu kreće petljancija.

Svi dobijaju šta su poželeli. Dijani se, kroz zaposedanje tela neznanca vraća Stiv, Barbara ubrzo otkriva sijaset zanimljivih supermoći, a Maksvel postaje napadno karikirani Donald Tramp koji ima moć da natera sve ljude da požele nešto za njega i tako, lagano, biva najbogatiji i najmoćniji čovek na svetu.

I dok se Barbara lagano pretvara u Gepard-ženu (Cheetah) i stasava u najveću protivnicu Čudesne žene, ova mora da odluči da li će spasiti svet ili uzadržati davno izgubljenu, pa pronađenu ljubav.

Sve ukupno veoma nepromišljeno napisan scenario za film kome je prvi deo utro put da bude šta god rediteljka Peti Dženkins poželi. Ali, uzalud. Film je razvučen, usiljene pošalice koje su u radnju legle poput graška u čokoladnoj torti, često iritiraju, Gal Gadot facijalnim ekspresijama sve vreme glumi sebe u šopingu, Kristen Vig ne uspeva da bude ni smešna ni strašna, a Pedro Paskal je naprosto preemotivni Tramp na spidu i tu se nema šta pametno dodati.

No, nije sve tako loše. Boje izgledaju fantastično, Peti u nekoliko sekvenci pokazuje da ume da bude majstor montaže akcionih scena, da ume da prenese strip scene na filmsku traku, ali to nije dovoljno. Filmu fali čarolije koja je odlikovala prvi deo, emocije na koje je režiserka računala upropaštene su glupavim gegovima i loše napisanim relaksirajućim epizodicama. "Wonder Woman 1984" još jednom je pokazao da nije lako napraviti kvalitetan balans zabave i drame koji bi zadovoljio podjednako i klince i matorce.

Petar Klaić