Film se pamti kroz publiku, a ne priznanja

Kratki film "Pištolji i kacige" rediteljski je prvenac Marka Marjanovića Marinčića. Iako studira montažu, Marko vidi sebe i u ulozi reditelja, a film koji je nastao kao vežba na fakultetu već je zapažen na festivalima. Radi se o crnoj komediji, kakva nije tipična za našu kinematografiju.

Foto: Vasiilje Ristović

Na koji način ste došli do scenarija scenarija, zasnovanog na jednoj istinitoj priči?

Kada sam upisao fakultet, prva vežba na filmoskoj montaži je bio foto-strip, gde je cilj da se ispriča priča u deset fotografija. Ideja je bali da napravimo "sačekušu". Koristio sam dva lažna pištolja koja su zapravo vlasništvo mog prijatelja Strahinje Madžarevića, koji je scenarista. Nakon što smo to snimili, on je zaboravio pištolje, mi smo završili u stanici i to su povezali sa pljačkom neke menjačnice. Na kraju su shvatili da nismo kriminalci. Kada je trebalo da se snima film, tu situaciju samo uzeli kao narativ i stavili je u kontekst, a Strahinja je pisao scenario.

Studiraš montažu, a na ovom filmu si bio reditelj. Kako je došlo do toga?

Na trećoj godini studija montaže, svaki student ima zadatak da snimi kratkometražni film. Na taj način se montažer upoznaje sa poslom reditelja i problemima sa kojima se on susreće u svom poslu. Kada montažer dobije film, tu nema vraćanja i obično se krive reditelji što nisu nešto bolje uradili. Sa druge strane, ja sam i upisao montažu želeći da se bavim tim poslom, tako da mi je to nekako bio idealan spoj i uživao sam u ovoj vežbi.

Pištolji i kacige

Kako ti je izgledalo da sedeneš sa te strane kamere?

Ovo mi je prvi put u životu da se susrećem sa nekim poluprofesionalnim uslovima. Radio sam za prijemni vežbu gde sam bio reditelj. Imam sreće što sam imao iskustva sa drugih snimanja na kojima sam video kako stvari funkcionišu. To mi je olakšalo kako da se ponašam i šta da očekujem od ljudi. Većina ljudi koji su radili na filmu su ili studenti ili su ljudi koji su radili i u startu se podrazumevaju neke stvari.

DECA DANAS PLAČU ZBOG POKLONA, JA SAM PLAKAO JER ME NISU PUŠTALI NA PROTESTE

POSTALO JE MALO LAKŠE DA SE POMENE ŽENSKO IME UZ POJAM REDITELJ

Film je dobio festivalski život, prikazan je na nekoliko puta. Kakve su bile reakcije?

To mi je bilo najinteresantnije. Ja imam svoje viđenje filma, kao i ljudi koji su moji prijatelji i koji me poznaju i znaju moj senzibitet. Drugačije je kada gledaš nešto što je uradio tvoj prijatelj, nego kad to čuješ od neznanca. Pitao sam se da li je to interna stvar ili može da dirne nekog drugog. Bilo mi je drago što je publika naklonjena filmu. Ljudi su mi prilazili da kažu lepe reči i nema ništa lepše od toga. Možemo da razgovaramo o tome zašto se prave filmovi, ali mislim da publika definiše da li je nešto uspešno ili ne. Lepo je dobiti nagradu, ali mislim da se film pamti kroz publiku, a ne priznanja.

Ova vrsta komedije nije tipična za naš film, naročito studentski. Da li imaš utisak da film može biti i komercijalan?

Tu je negde i problematika filma. Kratki film sam po sebi nema tu mogućnost i ograničen je na festivale. Kada bi ga definisali, on više pripada komercijalnom filmu i tu postoji kolizija da li treba da idu na festivale, koji imaju različite politike o tome koje filmove promovišu. Postoje festivali na kojima nisam prošao. Na ovo gledam kao na zalog na budućnost - kada budem došao do dugog filma, imaću skicu o tome na šta pubika reaguje i šta razume.

Razgovor sa Markom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:

M. L.