Usamljenost jeste tabu

"Ne želim nikoga da opteretim". Ova rečenica glavni je izgovor zbog kojeg ljudi izbegavaju da se obrate za pomoć kada se osećaju usamljeno.

Iako pored sebe imaju osobe na koje mogu da računaju, 75 odsto ljudi kaže da ne želi o tome da im govori, kako ih ne bi opteretili. Takođe je prisutan i osećaj sramote, koji ih još više koči u verbalizovanju osećanja i navodi na to da sa usamljenošću moraju i treba da se bore sami, u svoja četiri zida.

Poenta jeste da se usamljenost prepozna kao normalna emocija sa kojom se susrećemo tokom života, a koja može da "napadne" u bilo kom trenutku, u bilo kojoj životnoj dobi. Psihološkinja Danijela Čelebić kaže da, u takvoj situaciji, odmaže odgajanje u patrijahalnom duhu, u kome postoje zabrane ispoljavanja emocija povezanih sa bilo kakvim vidom slabosti, što znači tugu i usamljenost.

"Često sam u praksi sretala probleme sa besom, koji su u stvari prikrivena tuga, jer je kod nas na Balkanu bes kao emocija socijalno prihvatljiviji. Problem globalizacije i era računara doneli su sa sobom odvajanje ljudi od sebe i od drugih. Manjak fizičkog kontakta i svih onih stvari koje hrane dušu. Mladi imaju nerealne uzorne slike, podstiču se takmičenju jedna protiv drugih, umesto zajedništva. Velika dostupnost površnih zadovoljstava i instant sreće je dovela do otuđenja", rekla nam je Danijela.

Audio prilog na temu usamljenosti poslušajte u plejeru

Ona kaže da mladi nisu naučeni da prihvate usamljenost kao normalno osećanje, o kome se razgovara.

"Pošto se mladi o tome ne uče ni u školama, niti postoje programi koji bi im omogućili da bolje upoznaju sebe i svoje emocije, oni u svemu tome bivaju prepušteni sami sebi. Na taj način razvijaju mehanizme odbrane, koji vrlo često vode u depresiju, apatiju i razne oblike neurotskih poremećaja. Da ne bi bili odbačeni i etiketirani, mladi često ćute o tome i tu dolazi do taloženja ne procesuiranih emocija, koje svakako dovode i do usamljenosti", objašnjava Danijela.

Naši mladi sugrađani misle da je pričanje o usamljenosti tabu. Evo nekoliko razmišljanja:

Čitala sam o tome da će depresija biti drugo smrtonosno oboljenje na svetu. Mislim da mladi nisu spremni o tome da govore jer ne nailaze na adekvatnu pomoć. Uglavnom kada se pomene da je nekome teško i da se ne oseća dobro, sledi reakcija u stilu 'šta ti tu sad pričaš, uzmi radi nešto'. I upravo zbog toga mladi misle da je bolje da ćute i drže to u sebi, nego da podele sa nekim drugim, što je greška. To mora da se reši, posebno u medijima mora da se podigne svest o tome.

Mislim da postoji priličan broj usamljenih ljudi u mojoj generaciji. Glavni problem jeste u tome što je to prilično tabu tema i što te, generalno za sve probleme i loša osećanja, ljudi uvek podsete na to kako 'bar imaš šta da jedeš, ima i gladnih i žednih, a ti se žališ da si usamljen'. Mislim da je zbog takvih reakcija to postalo tabu tema. Iskreno nije se lako nositi sa tim osećajem, iako to može biti izvodljivo ukoliko neko nije usamljen na svim frontovima. Ako je ta usamljenost samo na ljubavnom planu, a na prijateljskom i porodičnom ne, onda se sa tim osećajem i nekako može nositi. Ali ja zaista ne znam kako se nose oni koji su usamljeni na svim frontovima. To sve može da dovede do raznih pojava. Neki ljudi se zatvore u sebe, neki imaju burne reakcije, promene se na negativan način, a kod nekih ljudi se to ni ne primeti.

Mislim da samoća ima i pozitivnih i negativnih strana. Kada govorimo o pozitivnim, smatram da osoba koja trenutno u životu oseća pritisak ili probleme, može da se povuče u sebe i na taj način pronađe neki svoj mir. Ali ako se čovek u kontinuitetu oseća usamljenim, to može loše da se odrazi na njegovu psihu. Svakako smatram da je ova tema tabu u Srbiji, kao i mnoge druge o kojima se na žalost ne razgovara, budući da mladi, pretpostavljam, osećaju sramotu. Za ovu temu mora da postoji mesto i u medijima i u zdravstvenim ustanovama, budući da je sasvim normalno da se čovek ponekad oseti usamljeno i da je to osećanje svojstveno ljudskom biću.

Samoća je jedna ozbiljna stvar i ne mislim da mladi smatraju da je to tabu, ali je to prosto nešto o čemu nije lako pričati. Mislim da je rešenje da priznamo sebi i drugima da smo usamljeni i da nam treba njihova pomoć. Tek tada možemo da se oslobodimo tog osećaja.

Kada se radi o mladima svakako jeste tabu, strašno je reći 'da, ja sam usamljen'. S druge strane, ako pričam o meni i ljudima u mom okruženju apsolutno nije tabu, pričamo o tome kada se osećamo loše i kada smo usamljeni. Ali ako pričamo generalno, jeste tabu i to nije dobro, pogotovo ne kod mladih.

Treba pričati o tome i to nije nikakva sramota, jer se razgovorom može prebroditi taj osećaj samoće. Najbolje je možda otići kod psihologa i videti kako izaći na kraj sa situacijom, ćutanje o tome i guranje svega u sebe dovodi do depresije i sve lošijeg psihičkog stanja.

U današnje vreme bitna je i uloga tehnologije u našim životima. Ljudi su mahom prezauzeti i komunikaciju neretko svode na odvajanje vremena za slanje poruka i fotografija, dok, recimo, zanemaruju pozive i nalaženje sa osobama koje im u životu nešto znače. Psihološkinja Danijela Čelebić kaže da apstinencija od društvenih mreža može u nekoj meri da ublaži nakupljene tenzije i da smanji tu konstantnu idealnu sliku kojoj mladi teže.

"Ali svakako, ukoliko oni nisu prisutni na društvenim mrežama, neće biti asimilovani u društvu i izostaće neke informacije koje njima znače u razgovorima i prosto, u pripadanju određenim grupama. Nije rešenje da mi mlade isključimo iz sveta koji je sada aktuelan, već da mladi dobiju određeno znanje i metode gde će moći da koriste mreže kako bi poboljšali svoj realan svet", kaže Danijela.

Nedavnim istraživanjem u kojem je ispitano 2.114 odraslih osoba, utvrđeno je da se mladi u dobi od 18 do 24 godine izjašnjavaju da su usamljeni. Uz to, oni koji žive u gradovima se najčešće deklarišu kao usamljeni, u 56 odsto slučajeva. Britanska vlada je upravo iz tog razloga najavila pokretanje kampanje za borbu protiv stigmatizacije osećaja usamljenosti. Nadaju se da će na taj načini biti stvorena kultura u kojoj će se ljudi osećati prijatno razgovarajući o osećanju samoće.

Ukoliko mislite da imate problem, ili se osećate usamljenima, znajte da imate kome da se obratite. Ako ne želite da to budu ljudi iz vašeg neposrednog okruženja, pomoć možete da potražite i kod organizacija koje su tu da vam pomognu. Tako je Centar Srce adresa na koju bi trebalo da se obratite bez ikakvog osećanja sramote.

J.Mijatović