Društvo / Zdravlje
Pandemija povećava opasnost od anksioznosti
Od prvog septembra đaci su ponovo u školskim klupama. Nastava se za sada uglavnom odvija na uobičajen način, ponegde je zbog pogoršane epidemiološke situacije prebačena u onlajn mod, ali se kao veoma važno pitanje postavlja kako će ova situacija, koja već predugo traje, uticati na psiho-fizičko stanje učenika.
Psiholog pri Domu zdravlja Novi Sad Rastko Zekić kaže da je u ovom trenutku važno raditi na vannastavnim aktivnostima kod mladih i da je potreban dugoročan plan, kome treba pristupiti sistemski.
"Treba intezivirati sekcije i radionice, sve u cilju njihove animacije. Buditi kreativnost, a takođe i svest o tome da su potrebni, vredni i korisni članovi društva", kaže Rastko za Oradio.
Škola je krenula, kako će se nove mere odraziti na njih?
Što se tiče mera, distance i nošenje maski, ne vidim to kao problem. Nije prijatno nositi masku, ali ako to ima neki viši cilj, može da se istrpi. Možda je to problem deci, ali što se tiče mladih, mislim da mogu istrpeti tu nelagodnost. Kao društvo smo pokazali da se, čim se malo poboljša situacija, vraćamo na stare obrasce ponašanja, provode i žurke...
Kakva su iskustva iz perioda onlajn nastave?
Moja iskustva govore da su se deca svih uzrasta, kao i roditelji, žalili na onlajn nastavu i njen efekat. Manje se nauči, ali se mnogo više vremena potroši. Roditelji kod mlađe dece ne mogu da prate šta oni tačno rade, često misle da prate nastavu, a oni igraju igrice. Koliko profesori, nastavnici i učitelji mogu da provere i prenesu to znanje verodostojno, nisam siguran.
Rastko Zekić
Kako je izgledao tvoj rad za vreme lokdauna?
Rad sa pacijentima smo prebacili na kol centar, u kome smo bili pomoć sugrađanima svih starosnih dobi. Stariji su se tada više javljali. Na početku pandemije je bilo najteže, sve je bilo nepoznato i napeto, tada su se ljudi više javljali. Nama je bio cilj prvenstveno da ih saslušamo, umirimo, posavetujemo, da ih eventualno uputimo nekoj daljoj psihijatrijskoj ustanovi. Nije lak posao razgovarati preko telefona i pokušati nekome pomoći, a nisi ga do sada nikada video ni čuo, ali mislim da smo kao tim uradili sasvim dobar posao u tom periodu.
Koliko je zatvaranje uticalo na mlade?
Mislim da to treba razdvojiti, pitanje je koliko su se mladi tada pridrživali mera u odnosu na stariju populaciju. Čini mi se da su se mladi ipak nekako snašli u toku pandemije, jesu se žalili, ali zbog što nema provoda, žurki... Pandemija je definitivno pospešila osećaj otuđenosti, distanciranosti od vršnjačke grupe, a u tom životnom periodu pripadnost nekoj grupi je izuzetno bitna. A način na koji je pandemija predstavljena u medijima je doveo do povećanja anksioznosti kod roditelja, samim tim i kod njihove dece.
Koji su izazovi sada pred mladima, osim pandemije?
Prekomerna izloženost ekranima, to je jedan od većih problema. Prate nastavu na ekranima, pa nastave da igraju igrice i da se druže preko uređaja. To rezultira time što preko dana prosečno provedu i po osam sati gledajući u ekrane. Što se, naravno, loše odražava na njihovo psiho-fizičko zdravlje.
V. Ivkov