Društvo / Zdravlje
Dečaci ne plaču - dok ne bude kasno
Dečaci ne plaču. Ovo je jedna od sigurno najtužnijih, najrazornijih rečenica koju, na žalost, možemo da čujemo od malih nogu. Naizgled bezazleno, ali u društvima u kojima muško mora da bude glava porodice, onaj koji nema nepotrebna osećanja, onaj koji nosi pantalone, snabdeva i koji je glava kuće, ovo je rečenica sa kojom počinju problemi, nesigurnosti i strahovi.
Foto: Canva.com
O mentalnom zdravlju, mladi muškarci manje brinu. To pokazuju istraživanja, ali i praksa. Ređe odlaze kod psihologa, ređe pričaju o osećanjima. To podstiču i način vaspitanja, zajednice i društvo. Ponekad, čak i struka. Studija "Diskriminacija pripisana mentalnoj bolesti ili rasno-etničkoj pripadnosti od strane korisnika psihijatrijskih usluga u zajednici" pokazala je da su pacijenti muškog pola češće izloženi diskriminaciji.
Ivan (33) je otišao kod psihologa kada je shvatio da nema drugog izlaza.
"Rešio sam da odem kod psihologa, ima jedno godinu dana. To mi je ostalo kao jedina opcija. Nije me interesovalo šta će neko reći, samo me je interesovalo da mi bude bolje, ništa više osim toga. Mislim da bi svako ko ima problem trebalo da ode, bez obzira na sve. To te ne čini manje muškarcem, pomoć svakome treba", ispričao je Ivan za Oradio.
I mnogi drugi mladi muškarci pretresaju prvo sve druge opcije, dok ne dođu, ako dođu, do one - muško sam i treba mi pomoć. Šta se sve krije iza "dečaci ne plaču" i iza te forsirane emocionalne čvrstine objašnjava nam terapeutkinja Danijela Mladenović.
"Muškarci izbegavaju da izraze svoje emocije i pokažu ranjivost, dok žene ne smeju da pokažu snagu ili samopouzdanje. Muškarci treba treba da budu hladniji i dominantniji, a žene ranjive. Dominantni elementi naše savremene kulture i dalje cene emotivnu čvrstinu i suzdržanost kod muškaraca. Upravo ta toksična muškost i rodne uloge povređuju muškarce", kaže Danijela.
Foto: Danijela Mladenović, anksioznioptimista.com
Istraživanje koje je sproveo časopis Men’s Health, a u kome je učestvovalo više od 1.500 muškaraca, pokazuje da se skoro 40 odsto ispitanika ne bavi mentalnim zdravljem jer ne zna odakle da počne. Možda je odgovor na samom početku, kada se neko drugi bavi nama, u najranijim godinama. Danijela kaže da stereotipi o muškom rodu stavljaju etikete na dečake koje mogu ugušiti njihov emocionalni razvoj.
"Izrazi kao što su veliki dečaci ne plaču ili budi muškarac narušavaju njihovo samopoštovanje i iskrivljuju njihovu sliku o sebi. Od muškaraca se očekuje da budu snažni i neemotivni. U stvari, medijski i javni prikazi muškaraca često sugerišu to da biti emotivno jak, znači sakriti emocije zbog kojih izgledate kao da ste slabi, na primer, kada plačete. Praksa pokazuje da je paradigma alfa muškarca zapravo destruktivna", ispričala je Danijela za Oradio.
Student Milan kaže da je mnogo puta čuo rečenicu da dečaci ne plaču, ali se ne seća da je ona ikada lično njemu bila upućena. Ipak, kaže da teško govori o emocijama.
"Veoma teško izražavam emocije. Ne sećam se kada sam poslednji put plakao, ta potreba da se kroz suze olakšam ne postoji. Obično plačem kada u meni proradi neki bes ili nepravda, kada neki trud I vreme koje sam uložio u nešto, neko nipodaštava", kaže Milan.
Foto: Canva.com
Prema rečima Danijele Mladenović, od dečaka se očekuje da se pridržavaju muških ideala što dovodi do emocionalnog vakuma u kasnijim godinama. Na žalost, to nije sve.
"To čini da se osećaju da je biti loš momak ili onaj koji će da slama srce drugima - kul. U našoj tradicionalnoj kulturi, možda najgora uvreda koju možete uputiti jednom dečaku ili muškarcu je da dovedete u pitanju njegovu muškost. Ta uvreda se često vraća nasiljem. Mladići se podstiču da se bore da dokažu svoj mačizam. Kasnije mogu biti i mnogo gori incidenti. Kada muškarci osete da im je ugrožena privilegija da budu muškarci, oni često pribegavaju nasilju", objašnjava Danijela.
Stefan kaže da bira kada i sa kim pokazuje emocije.
"Osećam ili kristalno jasne emocije ili neke emocije koje prosto ne mogu da identifikujem i sebi ukažem na to zašto su se pojavile. Generalno sam tokom života gledao da ih čuvam za sebe i da ih sam rešavam, ali bih slagao kada bih rekao da ih nisam sa najbližim osobama nekada i delio", kaže Stefan.
Danijela dodaje da naš cilje treba da bude da naučimo i dečake i devojcice šta zapravo znači biti otporan.
"Na sve nas utiču sva osećanja i tu treba da imamo zdrave reakcije. Moramo da naučimo decu da biti otporan znači da budeš u stanju da osetiš sve emocije i da izraziš svoja osećanja, da imaš unutrašnju snagu da se nosiš sa svim tim emocijama. Biti otporan ne znači biti čvrst i otupljen od emocija, već znati na dobar način nositi se sa svim tim", objašnjava Danijela.
OBRATI PAŽNJU
Ilija je osetio pritisak pokazivanja, odnosno nepokazivanja osećanja. Ali je našao i izduvni ventil.
"Čim mnogo pričaš, kao muškarac odmah si tetka, to je nešto što se događa mnogim muškarcima. Živimo u društvu koje ne dopušta bilo kakve olakšice ni muškarcima ni ženama. Teško mi je da govorim o osesćanjima, ali sam našao način indirektnog izražavanja, kroz muziku i tekstove koje pišem. Tako izbacujem sve što se nakupi", kaže Ilija.
Multimedijalni umetnik Vojin Ivkov ističe važnost negativnih emocija u čovekovom sazrevanju.
"Čovekov rast se oslanja na to kako ćeš ti raditi sa neprijatnim emocijama u svom životu i u situacijama koje ti nisu prijatne. Sa prijatnim emocijama je svima lako. Često se odlazi u zavisnost, u alkohol, hranu, samo da se ne bi suočili sa negativnim emocijama koji su deo nas. To je problem, jer dođeš u neke godine kada treba da se središ i onda prolaziš kroz probleme i osećanja koja nisi ni znao da imaš, niti da ćeš naići na njih. Kada razgovaram s drugarima, jako im je teško objasniti da treba otići na psihoterapiju ili kod psihijatra. Odbojnost je tolika da je to strašno", objašnjava Vojin.
Bežanje od bazičnih emocija kod muškaraca često ide u krajnost. Toliku da je, kako Vojin kaže, potrebno ljudima objasniti da je dobro ponekad se isplakati ili bilo kako drugačije pokazati emocije.
"Mene jako nervira kada čovek, pogotovo muškarac, ode na psihoterapiju tek kad 'dogori', kada nema više šta drugo, ne može ni da se isplače. To je problem, jer ne mora se otići u crveno da bi čovek potražio pomoć. Ideš da pomogneš sebi, ništa drugo. Boli te zub - ideš kod zubara, boli te malo život, ideš na psihoterapiju", zaključuje Vojin.
Psihološkinja Danijela Mladenović ističe da je teško u našim tradicionanim društvima otresti se ukorenjenih vrednosti koje smo svi apsorbovali, ali da se čini da je stigma oko emotivnosti muškaraca manja.
Teško je danas biti muškarac koji oseća, prepoznaje osećanja i razgovara o njima, ali je još teže boriti se sa svim posledicama koje stoje iza rečenice "dečaci ne plaču". I zato, nema budi muško ili budi žensko - već čovek si, imaš emocije. I to je više nego ok.
Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim?" poslušaj u plejeru:
J. Božić