Posle ovakve tragedije strahovi su validni

Treći maj Srbiji je doneo užasnu tragediju. Ubijeno je osmoro učenika i radnik obezbeđenja u osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu. Ranjeno je šestoro dece i nastavnica. Uhapšen je osumnjičeni dečak koji ima nepunih 14 godina. Jutros kada su se pojavile prve vesti, sve je stalo, mrak. Ostali su tuga, strah, stanje šoka i mnogobrojna pitanja. Između onoga "gde smo to kao društvo omašili?", do onoga "šta mogu da uradim da se ovo nikada ne ponovi?" stoji i suočavanje sa ovom strahotom. 

Veoma je teško prihvatiti da se ovako nešto desilo. Normalno je da sada preispitujemo svaku odluku, svaki sistem i vrednosti koje nas okružuju.

Psihološkinja Danijela Mladenović objašnjava da kada se desi ovakva tragedija, u doba interneta i društvenih mreža, dolazi do velike izloženosti traumatičnim sadržajima, a onda se javljaju i simptomi sekundarnog traumatskog stresa. 

"To su simptomi nametljivih misli, straha, tuge, besa, emocionalne iscrpljenosti i hroničnog umora. Prvo što možemo da uradimo jeste da smanjimo izloženost vestima i izveštavanju o događaju na društvenim mrežama. Možemo da ostanemo informisani, ali da probamo da ograničimo vreme u kontaktu sa vestima, jer nam je zbog šoka potreban i odmor od njih", objašnjava Danijela.

Veoma je važno da pričamo i razgovaramo, pogotovo sa decom. Kako kaže Danijela, ne treba da se pretvaramo da se ništa nije dogodilo.

"Svakako će u školi druga deca pričati o tome. Deca se mogu uplašiti da idu u školu nakon što čuju za ovaj strašan događaj. Važno je saslušati decu i prihvatiti da su njihovi strahovi validni. Razgovarajte sa njima o tome koliko je taj čin strašan, ali ih podsetite da postoje odrasli koji rade na tome da svoje okruženje učine bezbednim i zaštićenim", naglašava Danijela i dodaje da ovo važi i za druga mesta.

Foto: pomen nastradalima na Trgu slobode, Novi Sad

"Posle ovakvog događaja uplašimo se kolektivno da nigde nismo bezbedni. Kao roditelj, kada sam jutros čula za ovo, iskreno ni meni se nije slalo dete u školu. Odmah sam osetila potrebu da ga zaštitim, da ga sklonim od opasnosti. Naravno da se poverenje poljulja, pitamo se gde su naša deca bezbedna kad masakr može da se desi u školi, od strane jednog deteta, kome je trebalo pružiti pomoć.Verujem da danas ne postoji osoba koja nije osetila anksioznost na svojoj koži", kaže Danijela.

Danijela objašnjava i da je sada važno da doživimo sistem podrške, a to je da osetimo da neko brine za našu bezbednost, ali i da zapamtimo da i mi možemo da se brinemo o sebi. Možemo pomoći organizmu da se nosi sa stresom.

"Treba da se okupiramo aktivnostima koje su za nas smislene, a da se klonimo ponašanja koje nam samo trenutno daje umirenje naših neprijatnih emocija. Ako primetimo da ne možemo sami da se nosimo sa stresom ili imamo ponašanje povlačenja ili izbegavanja svakodnevnih aktivnosti zbog straha da se nešto slično ne dogodi nama, potrebno je da se obratimo stručnom licu za pomoć", naglašava Danijela. 

Ne smemo zaboraviti ni stotinu učenika koji su svedočili ovom događaju, pored duboke tuge zbog žrtvi, ističe Danijela.

"Potrebno je organizovati podršku u smislu brige o mentalnom zdravlju za učenike, osoblje škole, ali i roditelje."

Nije lako vratiti se odmah normalnom životu, pogotovo ljudima u neposrednom okruženju. Trenutno, svet oko nas da izgleda zastrašujuće, kaže Danijela. Gubimo veru u bezbednost van svog doma, a možda više od nas gube veru u sopstvenu bezbednost naša deca i mladi.

"Recite im da ne postoji neposredna pretnja. Čak i usred užasa koji možemo da osetimo u vezi sa tragedijom, i snažnog uznemirenja koji smo svi doživeli, možemo da budemo svesni toga da su ovi događaji izuzetno retki i da će tako i ostati. Iako niko od nas ne može garantovati apsolutnu i trajnu sigurnost u neizvesnom svetu, od vitalnog je značaja da mi odrasli budemo most između uplašene dece, mladih i sveta za koji se ne može očekivati da će u potpunosti razumeti", ističe Danijela. 

Ovaj stravičan događaj je alarm za sve. Za medije da poštuju Etički kodeks, da ne stavljaju profit, senzacionalizam i klikbejt ispred etike i profesionalizma, za institucije, da reaguju pre tragedija, da svakodnevno rade na sprovođenju zakona i demokratskih vrednosti, za organizacije i aktiviste, da svaki dan još jače i više pričaju o prevenciji nasilja. Na kraju, ovo je alarm i svim građanima da saslušaju, popričaju sa onima koje vole, da ne šire govor mržnje, već toleranciju i mir.

Danas, kada je devet osoba stradalo, ne postoji prioritetnija stvar od bezbednosti i solidarnosti svih u Srbiji.