Nije svako zlato isto vredno

"Novčane nagrade olimpijcima jesu lakmus papir za korupciju u društvu i tako se bes naroda prebacuje na ljude koje ti ističeš kao nekoga ko ima veću materijalnu vrednost nego prosečan čovek. A korupcija nam odnosi milijarde godišnje. Vidiš koliko je ta priča perfidna, umesto da se bavimo korupcijom mi se bavimo time koliku će sportista ili naučnik dobiti nagradu, ali to je uloga sportiste danas - ti si isturen i moraš da pokrpiš nacionalno dostojanstvo da ne bi morali oni koji su zaduženi za to. Oko toga se vrti čitava priča, a nažalost posečan sportista uopšte ne razume svoje mesto u poretku stvari." - Ivan Ergić, bivši fudbalski reprezentativac

foto: ivacy.com

"Moramo biti realni, sport se više prati nego bilo kakva nauka. Sport je popularniji, mada ne bi bio takav kakav jeste da iza njega ne stoje razna naučna znanja. Za to naravno političare nije briga. Planetarna popularnost sporta otvara mogućnost da se eksploatiše na različite načine, političkom upotrebom odnosno zloupotrebom. Daleko je zapaženije šta političari rade u domenu sporta, ako im se daju pare to je zapaženija vest. Kada ljudi žive u društvu kao našem njihov svakodnevni život nije posebno zanimljiv i sadržajan i onda je identifikovanje sa sportistima koji nose našu zatsavu i grb prilično veliko i na korak od toga je političarska, pre želja nego potreba, da lakše manipulišu ljudima tako što će se dodvoravati sportistima, što posebno vidimo na primerima posle 2000. godine", govori nam sociolog sa novosadskog Filozofskog fakulteta docent dr Marko Škorić.

Zajedno sa pozorišnom rediteljkom Miom Knežević i bivšim fudbalskim reprezentativcem Ivanom Ergićem pokušali smo da odgovorimo na pitanje zašto država olimpijska odličja nagrađuje velikim novčanim iznosima (predloženo od 35.000 do 45.000 evra), dok za mlade i nagradama ovenčane naučnike, umetnike i stvaraoce nema mesta u budžetu, nekada ni za putovanje. Zato, uostalom, i beže iz Srbije.

Mia Knežević ne zna ko bi u državi morao da napravi takozvani cenovnik nacionalnog uspeha. Po njoj, država bi trebala da se upita zašto sportisti dobijaju velike nagrade, a naučnici i stvaraoci skoro nikakve.

"Sportisti zaslužuju te pare i mislim da država mora da neguje sve istaknute pojedince. Trebalo bi da postoji balans u svim profesijama, da se neguje pravi odnos društva prema javnim ličnostima čija je karijera profesionalno utemeljena i ima javni značaj. U čijem je interesu emitovanje rijaliti programa - isključivo u ličnom, a sport je u javnom. Ne žive ni svi sportisti bajno, saznali smo svakakve stvari, kolko su plaćeni i gde treniraju. Porazno mi je da KK 'Vojvodina' stavlja ključ u bravu jer nema para. Sport nije samo pitanje podizanja nivoa svesti, sport u čoveku budi najzdravije porive, zdrav život i rezon, žrtvovanjem ti usađuje elementarne vrednosti koje je u ovom društvu ljudima teško usaditi. Opet, sport ima i tu populističku dimenziju zabave."

Ergić smatra da su državne nagrade pre svega pitanje vrednosne orijentacije društva. Da li želimo da ulažemo više u sport ili institucije koje su vitalne za normalan razvoj društva i modernizaciju koja je preko potrebna maloj zemlji kao što je Srbija. Može da ima mesta i za jedno i za drugo ali matematičari, inženjeri i ljudi iz kulture su nam dugoročno, po njegovom mišljenju, daleko potrebniji nego sportisti.

"Ako hoćemo da ulažemo u sport treba da se ulaže u masovni rekreativni sport i to je po meni više pitanje za ministarstvo zdravlja nego sprota. Ove nagrade demotivišu mlade stvaraoce i naučnike i normalno je da maštaju o odlasku iz zemlje. Najgore je što su nam ti ljudi najpotrebniji i oni vrlo dobro osete u kakvom ambijentu rade i žive. Sportski uspeh može da bude kratkotrajno zadovoljstvo, probudi nadu kod ljudi koji su izgubili nacionalno dostojanstvo, ali to je sve prolazno."

Svaka zemlja nagrađuje olimpijske pobednike i oni naravno to zaslužuju ali je gotovo neverovatno da najveće iznose daju države koje su siromašne i zaostale. Štaviše, američki plivač Majkl Felps moraće da plati porez na šest zlatnih medalja vredan 55.440 dolara! Škorić kaže da postoji više razloga zašto je tako te da je verovatno presudna činjenica da je lakše manipulisati sportom i sportistima, odnosno preko njih manipulisati narodom.

"Ako date veliku nagradu onda se veliki pokrovitelj sporta, a ovde postoji uvreženo mišljenje da je Srbija sportska nacija. Metaforički znamo o čemu se radi ali ne postoje sportske, ratničke ili umetničke nacije, to je ogromno pojednostavljivanje stvarnosti. U situaciji u kakvoj se mi nalazimo zaista je besmisleno nekome ko dobro zarađuje dati još para i, na kraju krajeva, zašto je to samo olimpijada? Mislim da tu nema racionalnog opravdanja. Kada naučnici dobiju neku novčanu nagradu oni od države ne dobijaju još jednu, a ko osvoji medalju onda se i on bolje prodaje i raste mu cena, ako igra za klub. U profesionalnim krugovim u kojima se kreću oni bolje prolaze i nisam siguran da im treba davati još stimulansa, u okolnostima gde je vrlo jasno da mnoge stvari ne funkcionišu."

Da nam je dogorelo do noktiju potvrdio je u medijima i predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić, koji upozorava da će Srbija ovim tempom za 15 godina imati ozbiljan manjak obrazovanih mladih ljudi, ukoliko se nastavi najveći odliv mozgova u Evropi. Mia Knežević veruje da velike nagrade siromašnih imaju veze sa mitomanijom i potrebom da se dobro predstavimo tamo gde imamo nešto reprezentativno.

"Opet, ne bih donosila sud o tome, verujem da se i u bogatim zemljma nagrade daju iz političkih razloga. Ne mogu reći da je manja vredost tekvondoa od pozorišne predstave. Sport i stvaralaštvo su slični zbog igre, to im je suština, i šalju sličnu poruku. Oni podižu svest, ličnu i društvenu, različitim formama, dve različite discipline ali imaju sličnu suštinu. Na kraju, možda je to nagrada sportistima za nešto što im nije prethodno pruženo."

Ivan Ergić ne misli da se radi o specifičnom balkanskom mentalitetu, koji se "menja i politički kreira".

"Ako pogledate odnose između nas i komšija vidite da ta vrsta navijačko-huškačkog odnosa dolazi iz najviših etaža politike i sport postaje pokriće za ono što se dešava u pozadini. Sport ima karakter određenog društva u istorijskom momentu, a sada služi kao pokriće nedaćama i patologijama u našem društvu i nije slučajno što se ovo dešava u malo razvijenim društvima koja vape za vitalnim insitucijima, koje jedine dugoročno mogu da izvedu zemlje na pravi put. Zato se toliko ulaže u profesionalni sport, a tako malo na sve ostalo što je važnije."

Da li posle svega možemo reći da srpska država vodi antiintelektualnu politiku? Svi naši sagovornici su ubeđeni da je tako. 

"I ne mislim samo na vlast. Onog momenta kada vi u 21. veku ubacite u školski program veronauku, jasno je da vi uopšte ne radite na razvoju kritičkog mišljenja dece. Deca koja kritički misle će verovatno postati ljudi koji kritički misle, a nijednoj vlasti ne trebaju takvi ljudi. Ako vi danas imate debatu da li treba da se uči informatika u školi kao predmet onda to zaista znači da nešto ne štima", govori Škorić, dok je Knežević podvukla još jedan poražavajući podatak:

"Ne postoji nikakva svest da je u ovoj zemlji bilo šta osim politike bitno. Od svakog dinara koji ćeš potrošiti do formiranja vlade, to je ono što je porazno. Očigledno se stvari vrednuju drukčije i ne postoji svest i prava kulturna politika čemu će se pridavati više pažnje. Napraviti taj 'cenovnik' za pobednike, ne znam kako, da bi ljudi iz svake oblasti bili nagrađeni. Manjak kulturne politike je razlog što ne znamo šta ćemo sa pametnima."

Čestitke Tijani...        

foto: fonet/AP

Bivši fudbaler kaže da je odlika svake autoritarne vlasti, "a u poslednjih 20 godina sve su bile takve", upravo antiintelektualizam.

"To se na kraju ipak svodi na čisti populizam i mnogi ljudi podlegnu euforiji. Tu je i perfidna dimenzija isticanja nekoga, načinom na koji ga nagrađuješ ti ga istovremeno ućutkuješ. Stari mehanizam da se moralizatorska priča prenese na one koji su najmanje krivi za situaciju u zemlji."

A kako se ide napred? Kako sačuvati lepe nagrade za uspešne sportiste i istovremeno dati novac šampionima matematike, fizike, slikarstva, režije, poezije...? Škorić je ubeđen da u političkom statusu kvo od toga nema ništa dok se ne pokrenu ekonomija i privreda.

"Kada je situacija takva kakva jeste kod nas nema se ni vremena, ni razloga za bilo kakvo ulaganje u nešto što ne donosi instant profit ili na kratke staze. Verovatno bi bilo koja vlast bila spremna da uloži više u nauku i kulturu samo treba doći do tog stadijuma. Od filma, knjige, do muzike, to su nekim ljudima jako važne stvari i obogaćuju im život ali pošto nisu svima važne tu je lako zakinuti društvo kao celinu."

Na koncu, mediji su po okončanju Olimpijade uporedili srebrnu Tijanu Bogdanović i njenu imenjakinju starletu, upozorvši da su na testu država, prosveta i roditelji. Mi smo goste upitali da li je to prava ili lažna dilema, a Mia odovara: 

...i zaborav matematičaru Teodoru fon Burgu

"Strašno je što su Tijane uopšte dilema, to je znak ozbiljne patologije društva. Da li bi ijedan roditelj pristupio svom detetu na način "ili ona, ili ona", niko neće tako vaspitati dete. Svi znamo da vaspitanje ide iz kuće ali kada je društvo ovakvo mnogo si više izložen raznim uticajima. Mediji formiraju veštačku sliku nepostojeće profesije. Pitanje je u kojim se terminima to plasira mladima koji to gledaju. Kao što si rekao, mladi ne bi ni znali za starletu da nema medija", kazuje Mia i nadovezuje se Ivan:

"Tijana ili Tijana" je lažna dilema naravno, a kada imate lažne dileme imate i lažne alternative, imajući u vidu vrednosni ambijent u kom se nalazimo i viziju budućnosti. Jedan sportista u humanističkom smislu ne stvara dodatnu vrednost i to ljudi moraju da shvate. Toliko ljudi iz nauke i kulture su otišli i to su ljudi koji nam trebaju, a upravo politika radi na tome da se oni koji vrede nikada ne vrate jer bi njih ugrozili. Zato je sportista koji nije obavešten i ne razume svoje mesto u tome isturen kao poželjan vrednosni obrazac."

Igor Mihaljević