Neuspeh u planiranju je planiranje neuspeha

Ispitni rok. Stižu rezultati. Kod tvog imena piše 5. Pomisliš, još jedan pad, kako se vratiti učenju posle ovoga? Ekipa Oradija možda ima rešenje.

Istraživanja pokazuju da je školski neuspeh posledica niza faktora, od kojih je među presudnim nedostatak motivacije. Iako se ovo odnosi na osnovno i srednjoškolsko obrazovanje, činjenica je da se prenosi i na fakultetski život. Psiholog Zoran Ilić, koji je 25 godina trener psihodramske psihoterapije, kaže da su u studentskom periodu neuspesi jako česti i obično se teško doživljavaju, jer ljudi misle da nema povratka na stazu uspeha. Zbog takvog razmišljanja, kako on kaže, potrebno je da se pripremimo na pozitivno razmišljanje.

Više o ovoj temi poslušajte u studentskoj emisiji Pokretač 

"Psihologija i psihijatrija pokazale su da treba da se pripremimo na pozitivne stvari, da razmišljamo optimistično, međutim, kako da razmišljam pozitivno kada se toliko puta desilo da nisam uspeo? Mnogi ljudi čekaju da se osećaju bolje, pa da onda naprave promenu u životu, da ojačaju, da zatraže nešto što im pripada, da budu raspoloženi da bi se videli sa prijateljima i obično kažu 'kada mi bude bolje, onda ću da smislim šta ću dalje'. Nedostatak samopouzdanja je centralno mesto za neuspeh i za doživljaj neuspeha, ako razmišljamo negativno i očekujemo da će se nešto ružno desiti, onda i ne uspemo", kaže Zoran Ilić. 

Postoje različita rešenja za ovaj problem. Profesor Ilić predložio je ono u kojem je sistematičnost ključ.

"Glavni štos u životu je napraviti plan i tačno znati šta je cilj. Oni moraju da budu pozitivno definisani, da ne sadrže problem. Neuspeh u planiranju je planiranje neuspeha. Zato je bitno biti dobro organizovan na tom putu ka cilju, a da cilj bude potpuno jasan. Da bude pozitivan, dostižan, merljiv, a to se postiže tako što se zapitamo 'kako ću znati da sam to postigao?'. Kada je ispit u pitanju, potpuno je jasno da će samo uspeh na ispitu biti konačan cilj", objašnjava naš sagovornik. 

Pitali smo i studente na koji način oni prelaze preko neuspeha. Većina se odlučuje na samoću, dok ne smognu snage da nastave dalje sa dnevnim aktivnostima. Neki, ipak, preferiraju društvo ili beg od problema. 

"Nisam u životu imala neke veće neuspehe, ali ih uglavnom prebrodim tako što kažem sebi da je tako trebalo da bude i ubedim sebe da se sve dešava s razlogom. Od malena se bavim sportom, tako da sam tu naučila da gubim i da se nosim sa neuspehom. Smatram da je to dobar način da se u životu izborimo sa nekim padom. Digneš se, staviš osmeh na lice, sve se prebrodi. Mislim da su motivacija samog sebe i učenje kako da se to prebrodi, od malih nogu neki najlakši metod", rekla nam je jedna studentkinja. 

"Trudim se da me ne dotuče, da ne budem previše tužan zbog toga, jer mislim da to neće doneti nikakve rezultate. Obično analiziram šta je to što je dovelo do pada i da iz toga izvučem najbolji mogući zaključak koji bi mogao da mi posluži za kasnije, ako se opet nađem u takvoj situaciji", glasio je jedan od odgovora. 

Poseban faktor koji utiče na samopouzdanje su takozvani "unutrašnji kritičari". Psiholog Zoran Ilić objasnio je kako da ih utišamo i radimo na sebi.

"Kako se vratiti u igru posle neuspeha, kako da se vratimo u normalno stanje? Prva stvar je da jačamo u periodu kada se ništa nije dogodilo, da radimo na samopouzdanju pre nego što dođe do potencijalnog neuspeha. Svako od nas ima svoje unutrašnje kritičare, glasove koji govore 'nisi dovoljno dobar', 'nećeš u tome uspeti'. Svaki pokušaj ućutkavanja tog unutrašnjeg kritičara, a svi dobro znamo da su to glasovi naših roditelja, starije braće, svih onih koji nam žele dobro ali nas praktično svojim stalnim kritičkim tonom onespokojavaju i čine da izgubimo samopouzdanje, da ga bazično i nemamo. Zbog toga je bitno da te glasove nadjačamo, a ne da ih ućutkujemo tako što ćemo zamisliti osobu koja veruje u nas, pozivajući nas po imenu, da smo ono što želimo da postanemo", rekao nam je Zoran Ilić. 

Istraživanje sa univerziteta Harvard pokazuje da samopouzdanje povećava poverenje drugih ljudi u nas. Dovoljno je da par minuta dnevno zauzmemo samouverenu pozu i nivo kortizola, hormona stresa će opasti, a nivo testosterona, hormona probojnosti će porasti. Kako možemo da delujemo samouverenije je ključna stvar. Kako kaže naš sagovornik, ako se šalje poruka drugima da imamo samopouzdanje, istovremeno treba da razmišljamo da će to samopouzdanje, ta poruka, fizički delovati na nas. Ovaj princip takođe može pozitivno uticati na psihu nakon neuspeha.

Svetlana Paramentić