Novi Sad živi sa Dunavom, a ne pored njega

Visoke temperature, klimatska slika koja je neuobičajena ako je uporedimo sa nekim od prethodnih godina i izuzetno niski vodostaj doneli su brojne izazove i nove situacije u kojima treba potražiti nova rešenja. Ekstremne suše su Dunav sabile u rekordne minume, ali pecaroša nikada nije bilo više. Dean Beljanski, čovek koji je odrastao u čamcu, za Oradio analizira trenutno stanje na vojvođanskim vodama, objašnjava zašto somovi sada napadaju na površini i otvoreno govori o tome zašto su nam potrebne drastične kazne da bismo reke spasili od nas samih. Pročitajte kako izgleda život na reci nakon gotovo pola veka provedenog sa pecaroškim štapom u rukama.

Aktuelnu situaciju smo pretresli sa aspekta ekologije, poljoprivrede i raznih drugih stvari. Sa Deanom razgovaramo o tome šta je pred pecarošima, odnosno pred svima onima koji se bave ribolovom na teritoriji Vojvodine. Kada si i na koji način prvi put uzeo štap u ruke i napravio ta prva pecaroška zabacivanja? To sećanje koje je možda negde i zamagljeno.

Otkad sam spoznao sebe i svet, tu su mi negde i asocijacije da sam zavoleo pecanje, najviše zahvaljujući stricu koji je imao ranč, tada se zvalo ranč, nije bila vikendica, u Zmajevu kraj Jegričke. To su moji prvi bliski susreti uopšte sa ribolovom, odnosno sa prirodom, što znači negde možda četvrta, peta godina otprilike.

Sa koliko godina si krenuo bez strica i asistenata?

To su neki tinejdžerski dani. Tada smo još živeli u onim avanturama Toma Sojera i Pere Kvržice preko letnjeg raspusta, pa se skupi ekipa sa Limana na bicikle "ponike" i idemo na Šodroš da pecamo ribu. Imali smo zaista sjajnih avantura kada je priroda bila ipak nešto drugačija i ta sećanja su zaista neprocenjiva. Kasnije me je put odveo opet ka Dunavu, zbog činjenice da sam paralelno sa pecanjem odrastao u čamcu. Roditelji su krajem sedamdesetih već imali gliser i Dunav mi je bio druga kuća. Posle 2000. godine sam nabavio svoj prvi čamac i počeo sam sebi da pravim scenarija za Dunav. Bile su to i regate, što je sjajno iskustvo i kreativni odmor.

Šta najviše tražiš danas u pecanju? Mir, akciju, gastronomiju, verovatno zbir svega toga?

Taj adrenalin, to je teško opisati. Odlazak u prirodu i nekakva osama, to je nešto što meni zaista puno znači. Kad odem tamo, osećam harmoniju i neko katarzično iskustvo. Na kraju, tu je i gastronomski doživljaj, otkrivaš nove recepte koje čuješ od drugih ljudi koje sretneš na Dunavu, Tisi ili kanalima.

Krenuo si sa Jegričke, pa si pomenuo Šodroš, Tisu i neke bare. Koja bi pecaroška mesta izdvojio danas u Vojvodini, koja su ti posebno prirasla srcu?

Puno toga se promenilo. Pre dvadesetak i više godina bili su to stvarno fantastični tereni. Pamtim stvari koje ću pamtiti za ceo život, kao kada vidiš krdo jelenske divljači od stotinak komada koji te u izmaglici dočekuju na Dolmi. Tada skontaš da si nebitan šraf u prirodi. Bili su to odlični tereni poput Mladenova ili čuvenog Lovrenca, gde smo u vreme rike jelena imali taktiku – ili skači u vodu ili se penji na drvo ako divlja svinja naleti.

Šta pecaroši više vole: visok vodostaj, nizak ili srednji?

Zavisi od lokacije. Poslednjih godina ja više preferiram visok vodostaj. Staro pravilo je bilo da kada nivo kod Novog Sada padne ispod +180, šporovi izlaze napolje, voda ulazi u korito i tada se lakše nađe gde je riba. Ali ovo što danas doživljavamo sa Dunavom, ja za više od 45 godina na vodi nisam video - ovako nizak vodostaj nisam doživeo i skoro mesec dana nisam namenski otišao da pecam.

Dunav nikad niži. Ti si na to odreagovao tako što ne odlaziš. Šta se dešava i šta vide oni koji odlaze?

Skontao sam da, ako idem na pecanje, idem da uživam, neću da se mučim na +40 stepeni. Ali mnogi ljudi idu svakodnevno jer im je to rutina i neka vrsta ventila za mentalno i fizičko čišćenje. Pecanje je na kraju stvar statistike, što više izlaziš na vodu, veća je verovatnoća da ćeš biti uspešan.

foto: Oradio

Postoje li neke interesantne promene u navikama riba sada, kada su izronili sprudovi i utvrđenja?

Izbegavam gradsku zonu, jer je novosadska strana katastrofalno prljava, zbog "slapova". Ali znam da u poslednjih par sedmica ljudi jako lepo prolaze pecajući somove na površinske varalice, što nije bio slučaj kada je vodostaj normalan. Ekstremno nizak vodostaj je sve sabio u "mikrosferu", riba je koncentrisana i grabljivice se zbog temperature vode hrane intenzivnije. Zanimljivo je, jer vizuelno vidiš napad ribe na površini. Kod stare pivare sa petrovaradinske strane takođe ima fantastičnih ulova krupne bele ribe, deverike i krupatice.

Koliko iskrenoj ljubavi prema rekama smetaju nesportske navike i zagađenje?

Imam drugara koji bi sankcionisao sve te nesavesne posetioce. Šalimo se da bi trebalo svake subote na Miletićevom trgu uvesti najstrože kazne za svakog ko baci opušak, limenku ili kesu sa đubretom. Ne vidim da se svest ljudi promenila; spremni su da se vrate u svinjac koji su sami napravili. Sećam se da je kod Smedereva bilo normalno da se stari šporet "Smederevac" stavi u čamac i baci u Dunav. To su jezivi prizori, kao one plastične flaše na Drini o kojima je pričao Jovan Memedović. Nismo dobri. Jedan Italijan je tokom boravka u Srbiji rekao "Razlika između Novog Sada i Beograda je što Novi Sad živi sa Dunavom, a Beograd živi pored Dunava".

Koliko si se susretao sa pojavom krivolovaca?

To je postala realnost. Donekle se popravilo, ali se sve vraća na ličnu savest. Ja ne pecam u gradskoj zoni, jer ćeš tamo od 500 pecaroša videti da 90 odsto njih odnosi ribu ispod mere ili u zabrani. To me trigeruje, moram da ukažem na to, pa ispadne svađa i pokvari mi se dan. Nažalost, koncept opšteg dobra i svesti o ekologiji je na veoma niskom nivou.

Postoje li neka udruženja koja prihvataju nove članove i daju im prve instrukcije?

Postoje, ali ne funkcionišu kao ranije. Škole ribolova su se uglavnom svele na formalnost, gde se par puta godišnje organizuje takmičenje i fešta, ali nema sistemskog rešenja. Ipak, vidim dosta klinaca na vodi, a pribor nikada nije bio jeftiniji i dostupniji. Deca se obično "upecaju" preko nekog mentora. Ja sam zavoleo pecanje uz strica u Zmajevu, a sada je i sin mog brata "uzeo pelcer" preko mene i skontao Dunav.

Razgovor s Deanom možete preslušati u plejeru

Aleksandar Bujić

fotografije: privatna arhiva