Društvo
Kada stereotipi postanu naša uverenja
Da li su naša uverenja i stavovi zaista samo naši, ili smo ih pokupili od ljudi iz naše okoline i potom usvojili? Da li sami određujemo šta su standardi uspeha i lepote ili nam ih je neko drugi nametnuo? Koliko mediji i sadržaji popularne kulture utiču na ono što će biti naša slika “idealne” žene i načine na koje ćemo vrednovati i sebe i žene u našem okruženju? Sva ova pitanja su na određeni način povezana sa jednim pojmom - internalizovana mizoginija.
Foto: Pixabay
Da bismo razumeli pojam internalizovane mizoginije, najpre ćemo se osvrnuti na razlike u rodnim ulogama i očekivanjima koja se postavljaju pred muškarce i žene u jednom društvu. Istraživačica u oblasti studija roda Nađa Bobičić ističe da se ova očekivanja provlače i kada je u pitanju profesionalno usmerenje, ali i kada je reč o nekim podrazumevanim ličnim osobinama koje se smatraju “muškim” ili “ženskim”.
“U patrijarhalnom sistemu najčešće se očekuje da žene obavljaju poslove nege i brige, da budu vezane za dom i privatnu sferu. Čak i ako izađu iz privatne sfere, za njih su određene profesije koje su manje plaćene i manje vrednovane. Sa druge strane, od muškaraca se očekuje da budu jaki, snažni, da se grabe za pozicije, da se nametnu, da budu neka vrsta autoriteta u društvu i ne dozvoljava im se slabost”, kaže Nađa.
Nađa Bobičić, foto: Nemanja Knežević
Dakle, u patrijarhalnom sistemu ćemo često za žene čuti da su, najkraće rečeno, slabiji pol. Netrpeljivost prema ženama i devojčicama i njihovo nipodaštavanje, predrasude, pa čak i direktna mržnja prema njima jednom rečju se označavaju pojmom - mizoginija. Sa mizoginijom se možemo susresti bilo gde - na ulici, na radnom mestu, u školi, pa čak i u sopstvenoj kući.
A kada smo konstantno okruženi mizoginijom i kada je ona dominantni obrazac u našem društvu, može se dogoditi i da je sami usvojimo i normalizujemo. Tako dolazimo do internalizovane mizoginije. O ovom fenomenu smo razgovarali i sa psihološkinjom Jelicom Jovanović.
“Internalizovanje je psihološki proces u okviru kojeg mi usvajamo standarde i norme društva i uklapamo ih u naš mentalni sklop, gde ih shvatamo vlastitim. Dakle, mi toliko internalizujemo neke stvari da smatramo da su to naši vlastiti stavovi i mišljenja i uopšte ne uviđamo da oni zapravo dolaze od ljudi koji nas okružuju”, objašnjava naša sagovornica.
Upravo zbog prirode ovog procesa, i internalizovana mizoginija često može biti suptilna i prikrivena, pa čak i nesvesna. Na primer, ukoliko smo žene koje žive u društvu u kojem se žene nipodaštavaju, i mi možemo početi da se ponašamo u skladu sa tim normama. Jelica Jovanović kaže i da se ovakvi obrasci često usvajaju u veoma ranom periodu, odnosno pubertetu i adolescenciji. I neka istraživanja pokazuju da su devojčice u periodu adolescencije u najvećem riziku da će usvojiti neke mizogine obrasce iz svoje okoline i više se prilagođavati rodnim normama. Ovo je ujedno period kada se od njih očekuje da počnu da se ponašaju kao “odrasle žene”, što samo po sebi nosa brojna društvena očekivanja.
“Taj period je veoma izazovan, jer su pubertet i adolescencija sa strane i fizološkog i psihološkog sazrevanja vrlo zahtevni. Ona na to sve imamo i stavove u društvu o odraslim ženama, od kojih se mnogo očekuje. Imam utisak da je žena često kroz reklame, filmove i serije posmatrana kao neki objekat koji ima puno zadataka, od kojeg se već od adolescencije mnogo toga očekuje”, kaže sagovornica Oradija.
Jelica Jovanović, foto: lična arhiva
Ono što je paradoks kada govorimo o internalizovanoj mizoginiji jeste da ona može, sa jedne strane, služiti opravdavanju i normalizaciji potčinjene pozicije žene u društvu. Međutim, možemo je uočiti i kada želimo da se distanciramo od te nepovoljne pozicije koju su nam društvene norme nametnule. Tada ćemo često čuti rečenice poput: “Nisam kao druge žene”.
"Ta rečenica je primer pokušaja ljudi, ako su u nekoj poziciji koja je deprivilegovana, da se na neki način odbrane ili isključe iz te grupe u koju ih društvo gura. Naravno, to nije rešenje. Mislim da je mnogo bolje ići u pravcu solidarnosti, umesto iz te defanzivne pozicije pravdanja. Treba da kažemo sebi: 'Ja imam pravo da budem i jaka i slaba. Imam pravo da se bavim čime god želim’ i da se zapitamo zašto nemaju sve žene to pravo i zašto bilo ko od nas mora da se pravda zbog svog identiteta”, smatra Nađa Bobičić.
Naše sagovornice ističu i da se u patrijarhalnom sistemu, koji ženama dozvoljava ograničen broj mesta na visokim pozicijama u društvu, često podstiče njihovo međusobno suparništvo.
“Taj princip se često koristi, zato što, kad bismo se svi mi koji smo podređeni po raznim osnovama udružili, nas bi bilo tolliko puno da bi sistem morao da uvaži naš zahtev da svi imamo jednaka prava i da smo svi ravnopravni. Tako da naravno da će se i internalizovana mizoginija i rivalstvo javljati kao jedna podmetačina ovog sistema koja našu snagu troši, umesto da mu se zajednički suprotstavimo i tražimo jednakost za sve”, poručuje Nađa.
Kao jedan od pozitivnih primera ženskog zajedništva i solidarnosti ona ističe prošlogodišnji štrajk žena na Islandu, kada su žene pokrenule 24-časovne blokade uz zahteve za smanjivanje platnog jaza i pojačane napore u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja. U tom štrajku su učestvovale žene svih profesija, kao i one koje obavljaju neplaćeni kućni rad.
OBRATI PAŽNJU
Nađa Bobičić kaže i da mediji i sadržaji popularne kulture imaju značajnu ulogu kada je reč o usvajanju društvenih normi i tome kako ćemo percipirati žene u društvu. Ovi sadržaji imaju mogućnost da nam prikažu različite grupe i slojeve i time približe raznolikost ljudi unutar društva. Isto tako, oni mogu da doprinesu i stereotipizaciji, onda kada nam prikazuju samo jednu, dominantnu sliku.
“Meni je uvek zanimljivo da pratim te kulturne ratove ili sukobe. Zaista postoji tendencija ka ponavljanju određenih obrazaca, pa tako u različitim sadržajima često viđamo ženu koja je ultimativno sređena, koja izgleda na određeni način, koja je mlada, sposobna, često bele boje kože, bogata… To nam se predstavlja kao neki ideal kojem treba da težimo”, objašnjava naša sagovornica.
Međutim, postoje i pozitivni primeri kulturnih sadržaja, bilo da govorimo o filmovima, serijama, književnosti ili nekoj drugoj umetnosti, koji se sukobljavaju tim ustaljenim obrascima i daju prostor i marginalizovanim grupama. Nađa kaže da treba da se trudimo da nalazimo upravo takve sadržaje.
“Najčešće baš ta umetnička dela, koja se poigravaju sa stereotipima, budu uzbudljivija, popularnija i prosto nam daju više kao publici. Naravno da postoje nekakvi trendovi i da je tokom više decenija tu bio prisutan i ejdžizam, gde su samo mlade žene imale prostor, ali to se sada ipak menja”, kaže Nađa Bobičić.
Foto: Pexels
Pitali smo naše sagovornice kako uopšte možemo prepoznati internalizovanu mizoginiju kod sebe i oko sebe.
“Primere možemo tražiti u pravcu svega onoga što nas gura u pravcu ojačavanja stereotipa o tome se sve očekuje od žene - čime da se bavi, kako da izgleda... Takođe, tu imate primer teme o tome kako je važno da majke doje decu što je više moguće, što ima neke medicinske razloge. Ali, ako onda počnete da pitate ženu da li je dojila, koliko dugo, da li hrani dete na bočicu... Ako počnete da sebe ili žene oko sebe posmatrate iz te pozicije kako najbolja majka treba da izgleda i da se ponaša, to je već problematično. Takođe, tu imamo i to očekivanje da morate da uopšte budete majka, da nemate izbora da li želite ili ne. Sve te stvari koje nam se predstavljaju kao normalne ili prirodne za ženu - tu uvek treba da zastanemo i zapitamo se. Internalizacija je jedan lukav mehanizam i mislim da je naše treniranje da se odupiremo tim očekivanjima jedan celoživotni proces”, zaključuje Nađa.
Psihološkinja Jelica Jovanović ističe važnost edukacije, kako bismo umeli da kritički preispitujemo vrednosti koje su podrazumevane u društvu oko nas.
“Mi često prihvatamo nešto što je uobičajeno, što se ponavlja, nekako nam to postane prihvatljivo i ne uviđamo da postoji bilo kakav problem u vezi sa tim. Pre svega, potrebno je da se osvesti da postoji internalizovana mizoginija u jednom društvu. Ako krenemo od pojedinca, važno je da edukacijom dođemo do osvešćivanja, a onda radom na sebi da tražimo uzroke tih stavova i razmišljanja”, kaže Jelica.
Nađa Bobičić ističe da, iako postoje stvari koje možemo uraditi na individualnom nivou, internalizovana mizoginija je ipak posledica društva u kojem živimo i zbog toga se ne može posmatrati isključivo kao izbor i odgovornost pojedinca ili pojedinke.
“Mislim da samom pojmu internalizovane mizoginije možemo kritički pristupiti kada se on koristi u kontekstu toga da mi opet sebe kritikujemo kao žene, kao da je samo na nama indiviudalna odgovornost da ne internalizujemo. Do nekog nivoa naravno da možemo aktivno da radimo na tome da sve te internalizacije prevazilazimo. Ali, mi nismo izolovani, u nekom smo kontekstu i društvenom sistemu koji podstiče te vrste razmišljanja, suparništva i nejednakosti… To je stvar kolektiva i mi treba kolektivno da podržavamo jedni druge u suočavanju sa različitim izazovima”, poručuje Nađa.
Irena Čučković
