Volela bih da ostavim trag u svojoj zemlji

Mlada novosadska glumica Nikolina Vujević uskoro će svojom autorskom diplomskom predstavom "Nina?" završiti školovanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i zakoračiti na daske koje život znače. Pandemija koronavirusa omela je premijerno izvođenje predstave onako kako je planirala, ali kaže da je to neće poremetiti u daljem radu i razvoju na polju glume. Njena želja je, za razliku od većine mladih u našoj zemlji, da svoju karijeru gradi u Srbiji.

"Cela ova situacija sa pandemijom nije mi lako pala. Nije lako, ne samo umetnicima, nego ljudima uopšte. Baš u vreme prvog talasa trebalo je da završim fakultet i da diplomiram. Tik pred diplomsku predstavu pojavio se koronavirus, pa smo, kolege sa klase i ja ostali uskraćeni da završimo taj svoj životni period i sve je nekako stalo. Vreme karantina sam u suštini mnogo bolje podnela nego vreme nakon otvaranja. Radila sam na svemu za šta ranije nisam imala dovoljno vremena, što sam zapostavljala zbog raznoraznih obaveza. Kada se situacija malo unormalila, stiglo me je sve ono što samo potiskivala. Tuga, bes, neka vrsta straha, nerviranje oko svega i osećanje da si nemoćan u odnosu na neku silu koja je mnogo jača od tebe. I pored svega, mislim da sam i to vreme pokušala da iskoristim na najbolji mogući način", isprčala nam je Nikolina na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Ipak si uspela da radiš i tokom karantina?

U suštini sam se bavila stvarima koje sam počela pre ove situacije, samo na malo dugačiji način. Shvatila sam koliko društvene mreže imaju moć, što mene, kao buduću pozorišnu glumicu, malo brine. Ali verujem da će, kada je opstalo toliko vekova, pozorište opstati i nakon ove situacije. Snimala sam kratke video klipove koji su meni bili inspirativni i zanimljivi i sve me je to održavalo. Snimanje, slušanje muzike, gledanje filmova, vežbanje... Pravila sam sebi neku rutinu da se ne bih osećala besposleno i neaktivno. Nakon karantina, čini mi se da nas je sve sačekala još veća neizvesnost. Iako sam sa svojim klasićima dobila sjajnu šansu da u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postavimo našu diplomsku predstavu i da na jednoj tako važnoj i velikoj sceni predtsvaimo šta znamo, ovo vreme nam i dalje sve odlaže. Nadamo se da će se sve uskoro vratiti u normalu. Inače sam osoba koja voli da sve drži pod kontrolom i jako me nerivira ova neizvesnost. Volim da se oslanjam na sebe i svoj red, rad i disciplinu. Sastavni deo mog posla jeste čekanje, da me neko pozove, da dobijem ulogu, ali, ja sam jarac koji voli da radi, puna sam ideja i ne želim da čekam.

foto: Mila Pejić

Kako si uopšte odlučila da gluma bude tvoj životni poziv?

Zanimljivo je da sam sve do treće godine srednje škole, odnosno, gimnazije u Staroj Pazovi koju sam pohađala, a inače sam iz Golubinaca, odbijala čak i da pomislim da ću se u životu baviti bilo kakvim javnim poslom. Umetnost me je uvek zanimala. Bavila sam se deset godina folklorom, recitovala na priredbama, volela sam i književnost i fotografiju, ali nisam želela da se bavim javnim poslom, da me ljudi komentarišu ili prepoznaju. Od sudbine valjda ne možeš da pobegneš, a samu gimnaziju sam odabrala jer me mama nije pustila da idem u Beograd u baletsku školu. Tek u trećoj godini sam se osmelila da odem na audiciju za dramsku sekciju i tada sam shvatila da je to posao koji obuhvata sve ono što volim i što sam do sada radila. Rekla sam sebi da je to život koji žeilim i da je to posao kojim želim da se bavim.

Akademija uči studente potrebnim tehnikama, ali kako od mladih ljudi stvara glumce?

Akademija te uči životu, to je nekako najbitinije od svega i svih predmeta kojima se bavimo tokom studiranja. Gluma je širok pojam i obuhvata puno stvari. Pokret, govor, ima tu i teorijskih predmeta vezanih za svetsku i domaću književnost, ali su to uglavnom praktični predmeti. Glumac mora sa akademije da izađe i fizički i phisički osvešćen. I emotivno, naravno. Drugačije je kada s uporedimo sa drugim fakultetima, jer je to pre svega velika životna škola. Profesor nam je, još na prvoj godini, rekao da ćemo mnogo brže da sazrevamo od naših vršanjaka na drugim fakultetima. Ne zato što smo mi pametniji, nego je prosto takav tempo i kroz jednu godinu prođeš njihove tri ili četiri. Proživiš jednu vrstu rolerkostera, to je akademija. Moraš biti u ulozi druge osobe, ali se uvek vraćati na osnovu, a to je da si to i dalje ti, da kroz sebe, zapravo, provlačiš sve te likove. Ne smeš da izgubiš svoju individualnost koliko god je prilagođavao različitim likovima.

Koji ti ipak likovi ili komadi najviše leže?

Na prvoj godini sam mislila da sam izrazito dramska glumica. Onda me je profesor razuverio i ubedio da mogu da se bavim i komedijom. Sad ispada da sve mogu (smeh). Zapravo me najviše privlači ono sa čime sam imala najmanje kontakta na akademiji, praktično samo na predmetu tehnike glasa gde smo radili songove iz mjuzikala. To sam obožavala i generalno volim mjuzikle, iako mislim da je on kod nas potcenjen, kao lagani žanr. Lično mislim da to uopšte nije lagano, već da je najkopmleksnije i verovatno najteže baviti se baš ovim žanrom. Kod nas se malo pozorišta bavi time, ali ja u njemu najviše uživam, a najmanje sam imala prilike da se time bavim. Možda sam baš zato odlučila da svoju diplomsku predstavu gradim baš na taj način. Ne potpuno, jer je u suštini dramska,  ali ima elemenata mjuzikla.

Nije problem kada nakon predstave dođeš kući i pevušiš pesmu iz komada, ali kako je kada igraš neku tešku ulogu? Koliko nosiš posao kući?

Uh, pa dosta toga nosim sa sobom. Kada sam se opredelila za ovaj posao, obavila sam sa sobom jedan ozbiljan razgovor. Rešila sam i dogovorila se sa sobom da ću ja ovo zaista da živim i da sam na sve to spremna, a da me jedino tako, sa mojim potpunim angažovanjem, ispunjava. Ne mogu da se distanciram i da na akademiji radim, a kad dođem kući da o tome ne razmišljam. Milsim i da je nemoguće drugačije i da to neće reći ni jedan umetnik, pogotovo ukoliko si kao osoba jako emotivan, a ja definitivno jesam. Za sve ove četiri godine, svaku ulogu koju sam radila i bukvalno svaki lik je nekako pronašao mene, a ne ja njih i na kraju mi pomognu da dođem do nekih odgovora, privatno. Meni je to prelepo i to je jedan od razloga zbog kojih se bavim ovim poslom.

Glumci su javne i često veoma poznate ličnosti. Koliko to utiče na tvoj socijalni život i privatnost?

Popularnost zarad popularnosti me nikad nije zanimala. Radije ne bih da budem prepoznatljiva ljudima, ali bih svakako volela da budem priznata zbog mog umetničkog rada. U suštini, tek treba da zađem u profesionalni svet glume, pa da vidim kako će sve to da funkcioniše. Do sada sam shvatila da mi je podrška veoma bitna, ja sam takva osoba, jako mi je bitno da imam oko sebe ljude koji zaista veruju u mene. Kao i svi, imam periode kada padam i onda mi trebaju ljudi, da me podrže i da mi na pravi način pomognu. Ukoliko ovaj posao, a verujem i svaki drugi, radiš iz ljubavi, onda si ti u njemu konstantno. Dosta sam prijatelja izgubila zato što nisu uspeli da razumeju tu količinu vremena koju ja provodim na akademiji ili radeći na nekoj predstavi. Njima je to bilo neshvatljivo. Čak je i mojoj porodici bilo neshvatljivo da sam do dva ili tri ujutro angažovana na akademiji. Njima je to bilo potpuno strano, ali su vremenom shvatili i prihvatili.

I pored svega si se odlučila da tvoja diplomska predstava bude monodrama. Kako je nastala "Nina?"

Vrlo teško sam došla do te odluke. U čevrtoj godini nam je profesor rekao da ćemo raditi zajedničku predstavu, kolektivnu, ali nam je rekao i da bi svako od nas trebalo da ima svoj diplomski zadatak. Da li će to biti neka monodrama ili duodrama, na nama je bilo da odlučimo. U početku sam sebi rekla da nema šanse da to bude monodrama, čak sam planirala sa kolegom da uradimo duodramu, međutim, to nismo uspeli da organizujemo. Onda sam, kako to već sudbina namesti, pročitala jednu knjigu i počela da razmišljam o vremenu koje dolazi, o situaciji koja me čeka u zemlji Srbiji, o tome kako sam mnogo nesigurna i puna strahova i sve to me je navelo da počnem da pišem sopstvenu monodramu, o sebi i ličnom preispitivanju. Želela sam da sve to uradim na jedan zanimljiv scenski način i da tako počne moj profesionalni put. Mnogo mi je pomogao moj profesor, koji je verovao u mene, a kada imaš nekog ko veruje u tebe onda sve to može da uspe. Jedino se, eto, situacija namestila da je tik pre nego što je trebalo da je izvedem krenula ova situacija, ali desiće se pre ili kasnije, nadam se uskoro.

Jasno je da sada nema nikakvog preciznijeg plana, ali kada bi to sve moglo da ugleda svetlost dana?

Sa ovom predstavom sam se prijavila na festival koji organizuje Teatar 34, na kome su nastupali umetnici sa mono i duodramama. Osvojila sam treće mesto i dobila priliku da na tom festivalu odigram svoju predstavu četiri puta. To bi sve trebalo da se dogodi u decembru, jedino je pitanje šta će se dešavati zbog cele ove situacije.

Ako zanemarimo situaciju u kojoj se nalazmo, kakav je tvoj plan za budućnost? Mnogi mladi imaju plan da se oprobaju u inostranstvu, kakav je tvoj stav?

Imala sam priliku da odem u Ameriku na kraju treće godine studija, bila sam na programu "Work and travel". Ideja mi je bila da odem i vidim kako to sve zajedno izgleda. Bilo je to jedno jako veliko i bitno životno iskustvo, ali sam shvatila je da baš i nisam oduševljena svim tim i da, za sada, nemam ambiciju da odem, barem što se tiče Amerike. Zanimljivo je da su moji najbliži otišli iz Srbije, najbolja prijateljica mi je u Nemačkoj, rođeni brat i majka su u Engleskoj. I svi su oni zagrejani da im se i ja priključim. Ja još uvek nemam želju, a smatram i da je veliki izazov verovati da ovde nešto može da se promeni, da se ostvari i pokuša. Kao što sam i na početku rekla, volim da držim stvari u svojim rukama i trudiću se, koliko god me ovaj posao obavezuje na čekanje, da ne budem samo glumica koja čeka, već da budem neko ko stvara. Bez obzira na svet oko mene i situaciju, želim da stvaram nešto svoje i da to dopre do publike i određenih ljudi koji će to prepoznati. Volela bih, pre svega, da ovde ostavim neki trag i da utičem da se neke stvari promene. Ako u tome ne uspem, onda ću moći sebi da kažem da sam pokušala, ako budem morala dalje, od sebe sigurno neću odustati.

Razgovor sa Nikolinom poslušajte u plejeru:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: privatna arhiva, osim gde je naveden autor