Vlahović: Mladom crtaču nedostaje fanatizam

"Možda im fali upornost da pronađu neki list, ubede vlasnike novina da zaslužuju poverenje i nažalost ih je sve manje. Druga stvar, karikatura se nigde ne uči, nema škole i akademije, čovek mora da ima unutrašnji poriv da krene, uoči satiru, radi na crtežu. Neće mu smetati ako je crtački obrazovan, ali osnovna stvar se u školama ne uči, duhovitost, smisao za humor i satiru, to se uči na drugi način", kaže za O radio čuveni karikaturista Jugoslav Vlahović.

Iako nije politički karikaturista, legenda ilustracije i karikaturista nedeljnika NIN Jugoslav Vlahović interpretira stvarnost na svoj, univerzalan način i taj stav je zauzeo davno. "Nisam izvan toga zato što sam uplašen, već sam od samog početka, od studija sredine sedamdesetih, krenuo u duhovitu, misaonu ilustraciju, a ne političku karikaturu. Živim u slobodnoj zemlji ali u praksi to baš nije tako. Ima pojedinačnih pritisaka i sugestija o kojima ne znam dovoljno. Ljudi se bore za preostalu slobodu, kako im je - to sami znaju, nije sigurno lako. Tiraži svima padaju, i tu možemo da se pozovemo na floskulu održivog razvoja, treba se zaista održati i preživeti vremena koja za štampu nisu sjajna ali verujem da će uvek, bar za NIN, biti dovoljno čitalaca da opstane nezavisno mišljenje", govori nam Vlahović koga dalje pitamo zašto se u Srbiji istina traži kod karikaturista, satiričara i komičara, dok smo smeh rezervisali za političare?

Uvek je to bila funkcija karikaturista i humorista, tu se ne traži objektivna informacija, ljudima je potrebna drugačija, humana informacija. Satira kroz koju se provuku ozbiljne, kritičke poruke. To srećom opstaje i ta forma se razvija, kritika i satira dobijaju i druge oblike, čudi me da ih na televiziji nema više. Šteta je što nema legendarnih listova poput Ježa, trebalo bi da se satiričari udruže i da se ti listovi održe, mada im nije lako. Ukinut je Punch, engleski satirični časopis, pre nekoliko godina. Rastužilo me je da je švajcarski Nebedšpalter od pre pola godine više nema štampano izdanje, već samo elektronsko, a osnovan je krajem osamnaestog veka.

Da li je to trend na koji ste osuđeni vi i kolege?

Ne znam dovoljno elektronsku scenu, priznajem, fokusiran sam na štampano izdanje. Počeću više time da se bavim, nagovaraju me da imam svoj sajt, zgodno je u poslovnom smislu ali nisam toliko u digitalnom svetu, još me raduje papir. To prevashodno cenim i usmeravam energiju u takva izdanja. Ne znam šta kažu mladi ljudi koji se time bave, kakva je povratna informacija, šta imaju od toga osim neke slave i zadovoljstva da to dobaci do što većeg broja ljudi.

Ima li mladih autora koji su vam zapali za oko?

Njih je sve manje, bar u štampanim medijima. Bio sam 15 i više godina na primenjenoj grafici i primećivao sam mlade, dobre crtače koje je karikatura interesovala, neke sam pokušavao da uključim u izložbe i uključivali su se, ali većini nedostaje nekakav fanatizam, da odluče da im to bude glavni posao. Možda ima fali upornost da pronađu neki list, da ubede vlasnike novina da zaslužuju poverenje i nažalost ih je sve manje. Druga stvar, karikatura se nigde ne uči, nema škole i akademije, čovek mora da ima unutrašnji poriv da krene, uoči satiru, radi na crtežu. Neće mu smetati ako je crtački obrazovan, ali osnovna stvar se u školama ne uči, duhovitost, smisao za humor i satiru, to se uči na drugi način.

Kako vi osećate taj poriv?

Uživanje u samom crtanju, fizičkom nanosu boje, tuša, crno-belo je dovoljno. Popunjavanje tabula raze, tako počinje, a tu je i ideja. Kada čovek uoči metaforu, apsurd, pa sve poveže u celinu, to je zadovoljstvo koje je posebno, a ako i ljudi to prepoznaju to je pun pogodak. Od papira do transponovanja u štampu ili elektronsku formu. Sada je to pomalo rutina ali uvek je iznova zadovoljstvo prisutno kada pronađem novu caku, novi vic kojim banalizujem i to stalno beležim, trebala bi mi tri života da realizujem sve što sam skicirao.

Zašto mladi nemaju tu dozu fanatizma, u godinama kada je prikladno revolucionarno raspoloženje?

Donekle ih razumem. Treba opstati. Živeti osnovne stvari. Ima jedna knjiga o dizajnu Boba Džila, koji na početku kaže "za dobar dizajn potrebno je osam sati sna i dobar doručak" i u tom smislu preživljavanja ih razumem. Žao mi je kada vidim dobre crtače u agencijama, gde rade neku banalnu sijalicu koja je deo reklame, a ne duhovite portrete koje su nekada radili.

Kakav je, i da li je, to uopšte život?

Preživljavanje. To je dvosmerna ulica, čoveka mora nešto podstaći, mladi su možda pokušavali da se plasiraju, možda i nisu, nema dovoljno listova koji ih podržavaju. Prepuštaju se ljudi sopstvenim afinitetima, a trebalo bi predvideti prostor za tu delatnost. Mada, nije dobro da to bude preorganizovano, fali spontanosti u izdavaštvu, nema dovoljno omladinske štampe. Vidim ponekad dobre izložbe, mladi Mandić u Beogradu je imao dobru izložbu, a nema ga u štampi, niko ga nije zvao. Možda je dobro to što radi Hugo Nemet kod vas na O radiju, pronalazi sebe u digitalnom svetu izdavaštva, ali nisam siguran kako od toga može da živi.

Bio sam nedavno u Beču, tamo sam primetio izdavača koji izdaje knjige karikatura poznatih autora. Austrija, koja je veličine naše zemje, ima ozbiljne izdavače i to mi je dalo nadu da nije sve izgubljeno u toj oblasti. Moramo se povezati na eks-ju nivou, ovo su jako mala tržišta.

Ali prvo građani moraju ojačati?

Da, ali sama tržišta su nedovoljna. Čak i Srbija, koja je najveća, teško može nešto ozbiljnije lansirati. Povezivanje mora da usledi ili ćemo životariti.

Da li je politička korektnost postala breme za humor i ublažila oštricu satire?

Karikaturisti ne bi smeli da se obaziru na političku korektnost, mi bi morali da smo kategorija iznad. Uvek je bilo cenzure i autocenzure da se neko ne bi uvredio ili povredio, ali ako mislite na ukupnu medijsku scenu, korektnost je problem koji je uvek postojao. Nisam primetio da se to dešava, to je vaša opaska.

Nakon likvidacije redakcije Šarli Ebdo američki mejnstrim mediji nisu objavili problematičan crtež; kako se to zove, kukavičluk, nesolidarnost ili profit?

Nisam znao za taj podatak, Amerika je izgleda svet za sebe. Ona ima svoje sisteme fukcionisanja i u medijima je puno uticaja politike. Pravio sam izložbu o cenzuri kada se pojavio problem sa prorokom Muhamedom u Danskoj i kada je prećeno smrću Kurtu Vestegardu i tad sam proročki rekao kako su vlasnici medija korporacije za koje ni ne znamo ko je iza njih, borba je s neprijateljima kojima ne znamo lice.

Vlasnicima medija nije u interesu da objave crtež proroka Muhameda?

Svet je isprepleten interesima, to se reflektuje na medijsku i umetničku scenu. Više je novac u pitanju nego strah. To je fenomen sa terorističkim napadima, bio sam u Danskoj u žiriju prošle godine. Na otvaranju izložbe su bili članovi vlade. Napadi su podigli interes za karikaturu, puno se pažnje obraća na ilustracije. Danski listovi su naravno vrlo oprezni posle tog slučaja ali interes za karikatru je velik. U Francuskoj takođe, "negativna reklama" je povećala interes za karikaturu i satiru.

Ohrabruje masovni interes. Da li je to privremeno, posledica brutalnih događaja ili će jedan deo nastaviti da to prati, mi ne znamo, ljudi su po prirodi lenji i idu linijom manjeg otpora. Ako je ovo trenutan napor onda će se opet stvari ulenjiti. Nezahvalno je prognozirati.

Igor Mihaljević