Uz izviđače možete prevazići strahove

Ana Milićević izviđač je više od dvadeset godina i sada je vodnik Odreda izviđača "Ivo Lola Ribar" iz Novog Sada. Kaže da izviđači funkcionišu kao velika porodica i da nijedan sport ne može da zameni aktivnosti jedne tako jedinstvene organizacije, u kojoj osoba uči da se oslanja na sopstvene snage, da bude odgovorna, posvećena i spremna da pruži podršku drugima.

Zašto je važno biti izviđač? Šta sve članstvo u izviđačima može da ponudi mladom čoveku?

Pre svega prijateljstvo i mnogo novih, različitih iskustava, sa kojima ne možete da se suočite u svakodnevnom životu. Od proste stvari poput toga kako da vežeš neki čvor do toga kako da se snađeš u situaciji kada ti pukne šipka od šatora. Moraš da nađeš rešenje, neće niko drugi umesto tebe to znati da reši posle.

Kako si ti postala izviđač i šta si sve naučila u toj organizaciji?

Ja sam imala sreću da je tata bio u izviđačima i on je i sestru i mene povukao sa sobom u izviđače. Nama se to svidelo, nikad nismo terane na to. Moje prvo iskustvo bilo je sa šest godina. Bili smo na nekoj školi koja je trajala dve nedelje na Jastrepcu i to je bilo to. Nije mi uopšte bilo teško što nisam kod mame ili što nisam uvek čista, kao što je to često slučaj u izviđačima. Pored tih svih veština koje sam naučila, koje su nebrojene,  izviđaštvo mi je pomoglo i da se snađem u životu, da naučim kako da mislim svojom glavom, da nađem rešenje za datu situaciju. Izviđači su super i definitivno su mi mnogo pomogli u životu. 

Šta sve izviđači rade? Kakve akcije vi organizujete i gde sve idete?  

To zavisi od starosne kategorije u kojoj ste kad ste izviđač. Delimo se na četiri grupe. U prvoj su poletarci i pčelice, od prvog do četvrtog razreda, a mlađi izviđači i planinke su grupa od petog do osmog razreda. Kada krenete u srednju školu, onda ste stariji izviđač ili planinka, a posle toga ste brđani. Poletarci se igraju, to je zabava i druženje u velikim grupama, ali i uče o prirodi, kao što i svi mi u svim starosnim kategorijama učimo o njoj. Što ste stariji, to više učite. Najviše izviđačkih veština uči se u grupi od petog do osmog. Od orijentacije, dizanja šatora, paljenja vatre, vezivanja čvorova, do šifrovanih pisama i signalizacije, sve se uči u tom periodu.

Kada pređete u srednju školu, tu se program već malo menja. Podrazumeva se da znate sve izviđačke veštine i učite kako da planirate program za mlađe i izlete. To su odredske aktivnosti koje se odvijaju obavezno jednom nedeljno. Pored učenja, moramo negde i da primenimo to što znamo. Sami organizujemo izlete što češće možemo, Fruška gora nam je jako blizu. Idemo i na takmičenja. Uskoro članovi našeg odreda idu na Smotru Saveza izviđača Srbije, koja će biti na Adi u Beogradu i trajaće deset dana. Tu će biti svi izviđači iz Srbije, svi će se zajedno družiti i učiti nešto novo, ali i utvrđivati ono što već znaju. To je uspomena za ceo život.

Da li su mladi zainteresovani za izviđaštvo? Koliko je to popularno? Da li možeš da postaneš izviđač i kasnije ili moraš da budeš deo tima od malih nogu?

Među mladima postoje oni koji znaju šta su izviđači, čuli su nekada za njih, ali nisu baš previše interesovanja pokazali, a ima i onih koje to interesuje i koji bi baš voleli da budu članovi. Ima i onih koji smatraju da je to gubljenje vremena, što je velika greška, jer nemaju pojma koliko je to nama koji smo izviđači značilo u životu. Najbolje je priključiti se što ranije, da biste prošli ceo izviđački program, ali možete nam se priključiti uvek. Tu nema pravila. Izviđači su organizacija koja prima svakoga, ali što se tiče učenja izviđačkog programa, recimo da je dobro da se priključite do trećeg razreda srednje škole, jer ćete lakše naučiti sve veštine i ići na takmičenja. A ako želite samo da se priključite organizaciji, tu nema ograničenja u godinama.

Šta je potrebno da se priključimo organizaciji?

Treba samo da imate dobru volju i da ste zainteresovani. Uvek se možete obratiti našem odredu. Fejsbuk stranica nam je prilično aktivna. Javite nam se, mi vas kontaktiramo kada imamo narednu aktivnost, vi dođete i vidite da li vam je to ok i onda se dalje dogovaramo o svemu.

Rekla si da ima više grupa izviđača. Da li se različite grupe nekada mešaju i idu zajedno u kampove?

Idu zajedno na primer na neke smotre. Na tu koju sam pomenula će svi ići zajedno i biće u istom delu kampa, samo što svaka grupa ima neki svoj program. Uvek postoje aktivnosti gde smo svi zajedno. Nas u odredu ima četrdesetoro i gledamo da jednom mesečno organizujemo aktivnost gde ćemo biti svi zajedno i gde ćemo svi raditi sve. To je način da se vidi da smo u izviđačima svi jednaki i da možemo da se oslonimo jedni na druge, bez obzira na broj godina.

Koje sve destinacije posećujete? Da li idete i u inostranstvo?

Izviđači iz Srbije su članovi Svetske izviđačke organizacije, koja organizuje određene aktivnosti. Pre dve godine je bila Smotra izviđača sveta u Japanu. Dva člana našeg odreda su bila tamo i mislim da je bilo oko 50 000 izviđača. Oni su došli puni utisaka, bilo im je fantastično. Svi smo mi izviđači i određene stvari su svuda u svetu iste, bez obzira na to da li dolazite iz Australije ili iz Srbije. Ja nikad nisam bila na takvoj smotri, ali pretpostavljam da je to poseban vid iskustva. Naši su prošle godine išli i na Evropsku smotru u Poljskoj. Svetska smotra se organizuje svake četiri godine, a Evropska na dve. Organizovane su različite aktivnosti. Mi imamo mnogo prijatelja izviđača iz regiona i posećujemo jedni druge kad god imamo priliku.

Kako izgleda jedan dan izviđača na terenu?

Dosta fleksibilno. Određeno je kad se ustaje i kad je doručak, to je uvek striktno. Zavisi od starosne kategorije i obaveza. Uvek su to unapred isplanirane aktivnosti u kojima učestvujete, a određeno je vreme za obroke i uveče imamo kulturno-zabavni program. Dobijemo zadatak i moramo to da spremimo. Sećam se da smo na jednom seminaru imali zadatak da radimo prikaz bajke "Carevo novo odelo", a tokom dana smo imali predavanja. To je bilo fantastično. Zavisi od toga da li ste na takmičenju, smotri ili seminaru. Sve zavisi od tipa terena i od toga koliko imate godina. Samo su ustajanje, obroci i večernji progam uvek obavezni za sve.

Da li ti se u izviđačkoj karijeri dogodila neka ekstremna situacija koja je izazvala više adrenalina? 

Prva stvar koja mi je pala na pamet je buđenje u šatoru punom vode. Bukvalno punom vode, to nije šala. Ne znam koliko sam godina imala, ali bila sam dosta mlađa i bilo mi je jako strašno. Nisam bila jedina koja je bila mokra, samo je to bio šok. To me očigledno nije odvuklo od izviđača.

Inače se plašim vode. Kada sam se školovala u izviđačkoj organizaciji, budući da sam dugo tu i da sam prošla celokupan program, imali smo seminar na kom smo imali obavezan izazov u prirodi. Da bi mogao da dobiješ zvanje instruktora prvog stepena, ideš na obuku i na izazov u prirodi. Moj je bio veslanje kanuom po Tisi, od Kanjiže do Sente i nazad. Sedela sam u kanuu i veslala dva dana, ja koja se plašim vode. Nisam bila ni svesna tada šta radim. Bilo je to sjajno iskustvo, ali sad da me neko pita, verovatno ne bih to ponovila. Kada smo stigli u Kanjižu i izvukli kanue napolje, tek tada sam shvatila šta sam radila dva dana. Bojala sam se, ali mi je toliko bilo stalo da steknem to zvanje, da mi nije bilo važno što sam na vodi sve vreme. Prevazišla sam taj strah zbog toga. Imala sam i super ekipu koja me je podržavala u celoj priči, što je isto jako važno.

To znači da se uz izviđače pevazilaze i neki strahovi i fobije?

Apsolutno da. Sve vreme sam se bojala, ali sam bila u fazonu da idu svi, pa idem i ja i to je to. Inače, sledeće godine kada smo išli na drugi deo tog seminara, imali smo izlet iznenađenja koji je bio rafting. Nisam mogla da verujem da idem opet na vodu. Opet je sve prošlo dobro i imala sam i tad super ekipu koja me je pazila. Za dlaku sam ispala iz čamca. Drugar koji je sedeo preko puta mene me je zgrabio za nogu i to sprečio. To je bilo jako smešno, ali svi smo zajedno i tu nema stida i srama. Izviđači su jako otvoreni jedni prema drugima, što je jako dobro. Svašta prođemo zajedno i ništa ne krijemo jednih od drugih, sve je očigledno. Jako je velika stvar što ste sa ljudima koji vas razumeju bez obzira na sve. 

Koliko imate srednjoškolaca i mladih do 30 godina u odredu?

Srednjoškolaca trenutno nemamo nijednog, jer su svi upisali fakultete, tako da sad imamo šestoro novih studenata. Oni uglavnom rade sa mlađom decom i oni su ti koji planiraju i organizuju izlete potpuno sami i vode ih na te izlete. Nas koji imamo oko 30 godina ima četvoro i mi smo tu da ih usmeravamo, jer oni nemaju iskustva. Međutim, kada sve isplaniramo, oni idu sami sa decom i rešavaju nepredviđene situacije sami. Već su zreli za to.  

Razgovor sa Anom poslušajte u plejeru.

Jovana Golubović