Triler je napetost koja privlači

Reditelj Darko Nikolić završio je nedavno film "Jedini izlaz" koji, usled cele situacije sa pandemijom, čeka premijerno prikazivanje. Ovaj film spada u trilere, žanr koji je polako ali sigurno sve više zastupljen u našoj kinematografiji i to ne samo kroz serije. Darko je inače Novosađanin, već godinama živi i radi u Beogradu, a pažnju javnosti skrenuo je sjajnim fotografijama koje rado postuje na socijalnim mrežama. Film "Jedini izlaz" njegov je prvi kompletiran dugometražni film, a borbu da ostvari takav projekat vodi već punih 20 godina.

"To je sve što sam oduvek želeo, još iz vremena kada sam davne ’94. počeo da radim na NS plusu. Tako je i krenula moja karijera. Što se tiče filma, proces rada je sličan kao i na nekom drugom poslu, samo što je sve mnogo veće. Dugo sam se načekao da bih uopšte došao u priliku da snimi dugometražni film, ali ko čeka - taj i dočeka. Snimanje je završeno pre skoro godinu dana, nakon tri meseca rada. Jedno je sigurno - ovim poslom ne možeš da se baviš ako ga zaista ne voliš, ne može niko da te natera ili da u ceo posao uđeš iz nekih drugih razloga. Samim tim i sve što donosi snimanje filma, nervozu, napetost, lakše proživljavaš. Činjenica je da je ekipa dnevno u proseku brojala između 40 i 50 ljudi, a da nas je na setu nekad bilo i više od sto! Pa sve to puta 75 dana, jasno je koliko je bilo zabavno. Film još uvek nije izašao, trebalo je premijerno da bude prikazan početkom decembra, međutim, zbog situacije sa koronom i mera, to je pomereno. Nadam se da će konačno biti prikazan polovinom januara", priča Darko na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Odabrao si da "Jedini izlaz" bude triler. Zanimljiv žanr, koji na filmu kod nas nije toliko popularan?

Nekako sam oduvek bio vezan za trilere i to je žanr koji mi je blizak još iz vremena kada sam kao klinac jurcao po videotekama i iznajmljivao video kasete baš tog žanra. Veliki sam fimofil, gledam puno filmova i serija. Kada sve zbrojim, volim svašta da gledam, nisam usko vezan, ali mi je taj žanr nekako najbliži. Još od vremena kad sam završio režiju, 2000. godine, pokušavao sam da napišem projekat i dobijem sredstva za snimanje filma i uvek su to bili trileri. Nekada više krimi, nekad psihološki, ali nekako je taj podžanr uvek bio prisutan i shvatio sam da je napetost ta osnovna stvar koja me vuče. Tako se desilo i sa ovim filmom, dogovorio sam se sa Markom Popovićem, jer smo već radili na jednom drugom projektu i na kraju nam se posrećilo, prvo preko Filmskog centra Srbije, a onda smo prijavili film, dobili mogućnost i ušli u priču. To je jedan od mnogih trilera koje sam pokrenuo, ali prvi koji sam uspeo da ostvarim.

Kako gledaš na stanje u filmskom svetu naše zemlje i regiona?

Od 2000. na ovamo pokušavao sam da dobijem sredstva za ovako nešto, međutim, to je kod nas krenulo tek pre nekih desetak godina i to kroz serije. Posebno pojavom platformi poput Neftlixa, Amazona i ostalih koji su nudili puno kvalitetnih serija tog žanra. Tako su i ljudi ovde shvatili da je traženije, ali i gledljivije ili, što je možda još važnije, isplativije finansijerima da se rade serije. Što se tiče naše zemlje i regiona, tu svašta postoji, ali ono što mi je skrenulo pažnju je svakako hrvatska serija "Novine", koja je zaista odlično urađena pa je na kraju završila i na Netflixu. Od naših, mislim da je "Besa" dobra, a uskoro bi na platformama trebalo da se pojavi i serija "12 reči". Ono što je važno je da je triler odjednom postao vrlo prisutan, ali i dalje ne na filmu, nego kroz serije.

Kako izgleda odabrati pravog glumca za pravu ulogu u filmu?

To je teško reći, ne mogu za sebe da kažem ni da sam otkrio toplu vodu, niti da sam u pravu. Milsim da objektivnije mogu da kažem ako pogledam neki tuđ rad, mada se često ispostavi da to uopšte nije išlo tako lako. Na primer, kada pogledaš ko je sve bio u planu za uloge u "Kumu", jednom od najpoznatijih filmova uopšte, shvatiš da ulogu na kraju dobije neko ko nije ni bio u prvom izboru, bukvalno igra sudbine. Dešava se ipak i da uspeš da dobiješ nekog ko ti bude prvi izbor. Kod mene je bilo dosta tih "prvih" izbora, dok su se neke uloge desile vrlo sudbinski, a da sam na kraju veoma zadovoljan dobijenim, čak sam i otkrio nešto potpuno novo. Glavna glumica Anđelka Prpić mi je bukvalno bila na pameti još dok sam prvi put čitao scenario. Uz nju tu su Danica Maksimović, Milan Čučilović, Nikola Ristanovski, Ljuba Bandović, svi oni su mi bili "na prvu loptu". Sa nekima sam baš drugar, pa smo se lako dogovorili, ali ni to nije tako kao što izgleda. Može neko da ti bude i dobar drugar i da se dogovorite, ali do snimanja može da prođe i nekoliko meseci. Dođeš do toga da neki imaju predstavu, neki su zauzeti drugim filmovima ili serijama, tako da čak i kada se dogovoriš vrlo često nešto mora da se promeni. Tako da je sve to veoma zabavan proces.

Pretpostavljam da su finansije sektor koji najviše mora da se prilagođava. Kako rešavaš taj jako komplikovan, težak i veoma skup proces stvaranja filma?

To je prosto, muka, pogotovo kod nas. I nema tu neke velike mudrosti. To je mnogo strpljenja. Meni je ovo prvi uspeli projekat, posle skoro 20 godina pokušavanja i peti film koji pokušavam da završim. Na nekima sam radio i po pet ili šest godina, a na kraju se nisu desili. Ostaje samo strpljenje, kucanje na vrata, moraš biti dosadan, uporan... Svašta mora da se proguta. Taj deo uopšte nije zabavan, ali prosto mora i to da se uradi.

Pomerena je premijera, teško je pričati o planovima, ali šta su neki naredni koraci što se tiče samog filma?

U planu je da se film konačno pojavi, a to je drugi deo januara. Posle toga nema nekih određenih planova, treba da obiđe sve što treba da obiđe, kako kod nas tako i u regionu, ali i po svetu i to je najnormalnija stvar. Biće ga i po Americi i Kanadi, ima tamo dosta naših ljudi koji vole domaće filmove. Kad prođe premijera videćemo šta ćemo i kako dalje, jer je sve vezano za ovu "višu silu".

Nevezano za film, ali svakako vezano za kadar, sliku, svetlo, ugao... Godinama stvaraš sjajne fotografije urbanog života, građevina, specifične arhitekture. Kako je došlo do toga da urbane prostore posmatraš okom fotoaparata?

To mi je nekako stara ljubav, ali je i postala vezana za posao kojim se bavim, jer mislim da, ako si reditelj, trebalo bi da te zanima kako će kadar da izgleda. A šta je drugo film nego skup kadrova. Bilo mi je to u krvi i porodično, a sa druge strane, krenuo sam to terapijski, kada se pojavio instagram. Prosto sam morao da napravim neku fotografiju, pa mi onda nekako bude lakše. Fotografiju ne stvaraš samo za sebe, mora to neko ipak da vidi, pa mi je ta platforma omogućila da prezentujem fotke. Desilo se da sam to radio duže vreme, ljudima se dopalo, pa sam čak počeo da pravim i neke izložbe fotografija rađenih telefonom, a onda sve nastavio aparatom. Bilo je kritičnih perioda u mom poslu, tačnije nije ga bilo, pa sam bukvalno par godina živeo od fotografija, svašta sam fotkao u razne namene.

Nije nam prethodna godina donela razloga za slavlje, ne znamo šta u narednoj da očekujemo. Ipak, šta bi generalno bio tvoj savet za izlaz, a da nije jedini u celoj ovoj situaciji?

Ono što bih preporučio je ono što i sam radim, a to je da se okrenemo svom mikrosvetu. Treba da se trudimo da budemo dobri prema drugima, da ne činimo loše nikom. Da budemo u krugu svojih prijatelja, porodice, sve ostalo nas užasno kontaminira. Tim stvarima ne treba podleći, nego treba gledati da se ono lepo maksimalno izvuče.

Darkovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: privatna arhiva