Široko srce i puno slatkiša za drugare

Tradicionalna novogodišnja humanitarna akcija Radio-televizije Vojvodine "Slatkiš za mog drugara" počela je postavljanjem korpe u holu Radio Novog Sada (Ignjata Pavlasa 3) i trajaće do kraja godine, kada će prikupljeni pokloni biti podeljeni deci. Akciju je pre devet godina pokrenula novinarka Radio Novog Sada Nevena Vrtulek, koja za O radio priča o važnosti ove akcije.

Kako ste došli na na ideju o akciji?

Akcija "Slatkiš za mog drugara" počela je pre devet godina, kada je moj sin Saša polazio u prvi razred osnovne škole. Pošto sam se tada bavila socijalnim temama, došla sam na ovu ideju videvši da ima mnogo dece bez roditeljskog staranja, koja se nalaze u sigurnim dečijim kućama ili svratištu. Htela sam da pokažem mom sinu da ima dece koja imaju manje od nas i da treba da im pomognemo. Njegov razred je to prihvatio, slušaoci i gledaoci našeg medija su takođe donosili slatkiše i moram priznati da je ta prva godina bila dosta plodna. Ako se dobro sećam, mislim da smo sakupili oko 150 kilograma slatkiša, što zaista nije bilo malo i išlo je samo u sigurnu dečiju kuću.

Sada već imate kultni status pa me zanima koliko se organizacija priključilo u pomoći i da li su se možda uključile i neke omladinske organizacije?

Možda će sada da bude smešno kada kažem, ali čitava organizacija te akcije sam samo ja. Prosto, niko se nije pridružio. Na moj poziv su se pridružile škole. Prošle godine smo imali najveći odziv, jer sam išla od škole do škole i tražila da skupljaju slatkiše i tada smo poklone nosili u više kuća. Prošle godine smo izašli iz Novog Sada i išli smo u pet dnevnih boravaka: u jednom se okupljaju siromašna deca, u drugom deca sa posebnim potrebama, u trećem sa invaliditetom. Uglavnom, to su organizovani dnevni boravci u kojima deca provode vreme i ti slatkiši su im stvarno dobrodošli. Kada sam ih pitala koliko dugo oni im traju ti slatkiši, rekli su mi da se zadrže uglavnom mesec dana. Znači, to njima ipak bude dovoljno da, dok rade ili se zabavljaju imaju nešto da se zaslade.

Prošle godine je to bila baš akcija deca za decu, što i jeste bila moja osnovna ideja. Ove godine je bilo upitno da li ću uopšte raditi, s obzirom na tragediju koja mi se dogodila, međutim ipak sam prelomila u sebi misleći "Ajde još ove godine". Ipak je to dobra organizacija i akcija ide sama. Ja ovo radim srcem, meni ovo nije radni zadatak pa da odgovaram nekome koliko ću slatkiša skupiti. U tome mi pomažu pre svega ljudi iz moje redakcije, a zatim tu je i dobrovoljni deda mraz. Ove godine idemo u Svratište za decu ulice, Sigurnu dečiju kuću, Onkološko odeljenje u dečijoj bolnici i idemo u udruženje "Ljubav, Vera, Nada" gde se nalaze deca sa invaliditetom. Akciji su se pridružile i velike poslastičarnice. Ono što se meni zaista sviđa je što oni ne koriste ovu akciju u reklamne svrhe, uglavnom su svi skromni i rade to srcem.

Do kada možemo da donesemo slatkiše?

Do tridesetog decembra uveče, kada će biti zatvorena korpa. Pozvala sam sinovljeve drugove da dođu i da mi pomognu da popakujemo te poklone. Da raspodelimo lepo i podjednako, kako se ne bi desilo da neko dobije samo keks, a neko samo čokoladu. Prošel godine je najemotivnije bilo na Onkološkom odeljenju, kada su deca videla Deda Mraza, toliko su bili srećni da je Deda Mraz to prepričavao mesecima. Taj osećaj u srcu je stvarno neverovatan.

Da li ste razmišljali, s obzirom da akcija toliko dobro funkcioniše, da možda proširite delatnost, da to ne bude samo Slatkiš za mog drugara?

Razmišljala sam o tome, ali mi nemamo prostor, niti je to organizacija u kojoj ja sedim u kancelariji sa magacinom iza sebe. Mi sve ovo radimo na brzinu, kratko, kako bi mogli odmah da otpremimo. Ništa se ne zadržava na radiju, odmah nosimo tamo gde treba, tako je bilo i kada su bile poplave. Tada smo tri četiri dana skupljali neophodne stvari u Studiju M, kada se takođe odazvao veliki broj ljudi. "Slatkiš za mog drugara" je akicja koja je ustanovila poverenje naših slušalaca, gledalaca i građana, oni znaju da ćemo mi zaista odneti te slatkiše na pravo mesto. I u akciji za poplavljene su građani znali da ćemo mi to odneti ljudima u smeštaju. Išli smo od smeštaja do smeštaja i davali stvari onima kojima je ta pomoć bila stvarno potrebna.

Imali smo i podakciju tokom poplava, pod nazivom "Žena ženi", kada su u kutiju za cipele žene stavljale spisak stvari koje su im potrebne u tako teškim uslovima. Moram reći da su žene iz poplavljenih područja tada bile toliko raznežene i toliko im je bilo drago da neko misli na njih, što znači da treba raditi ovakve akcije i biti human, bez obzira na to što smo trenutno nehumano društvo. Vršnjačko nasilje divlja, deca se ugledaju na roditelje i trenutno traje neko bezumlje, ali kada se radi nešto pozitivno i humano to nailazi na razumevanje i ljudi ipak shvataju da treba pomagati drugome.

Da li vas je iznenadilo to, jer su Novosađani poznati po tome da se teško odazivaju na akcije i da su ponekad pasivni? Da li vas je iznenadio odziv koji traje već godinama?

Nije me iznenadio odziv, on je zaista dobar i ne mislim to o Novosađanima. No, oni verovatno imaju poverenja u mene kao u osobu koja se trudi da sve bude transparentno, da kamere snime te kese, da budemo na licu mesta i da tako ljudi vide da mi to stvarno tamo odnesemo. Ja se borim za svaki slatkiš koji ljudi donesu u našu medijsku kuću i za to da on dođe do onoga kome je namenjen. Jer mi smo zapravo kurirska služba između našig gledalaca, slušalaca i sugrađana i te dece kojoj slatkiše odnosimo. Ono što mi je još drago je da je ova akcija je probudila humanitarce i u dvoje dece iz novosadskih škola. To su Lazar Dimitrijević, Sašin najbolji drug koji učestvuje u svakoj akciji i Nataša Božić iz škole "Svetozar Marković" koja je isto igrom slučaja Sašina drugarica, i u Tozinoj školi je glavna u akciji "Slatkiš za mog drugara". Deca to prihvataju i njih dvoje je dovoljno da se nastavi humanost i oni će zaraziti nekog drugog, pa će akcija tako nastaviti da se širi.

Jelena Mijatović