Rok Skele - čovek, skejter, preduzetnik

Rok Skele je po svemu originalan i zanimljiv lik. Od svoje sedme godine (sada ima 46) vozi skejt. Godinama je bio vlasnik lanca prodavnica skejt i snowboard opreme, a danas je idejni tvorac i vlasnik jednog od najuspešnijih brendova nameštaja u regionu. Jedan je od prvih na ovim prostorima koji je počeo sa proizvodnjom tzv. industrijskog nameštaja, kada je taj trend bio tek u začetku. Danas, Rok živi i radi na relaciji Ljubljana - Beograd i pravi kul nameštaj za ceo svet, najviše za Švajcarsku, Holandiju, Belgiju i Nemačku. Reklo bi se - klasična filmska priča u kojoj običan lik sa margine nekako stigne do vrha, bez novca, uglavnom - samo srcem.

Kako si uopšte krenuo u preduzetničke vode?

Posle neuspešnog školovanja za ekonomistu u Ljubljani, zaposlio sam se u jednom skejt šopu, pošto od malena vozim skejt, snowborad i tako to. Bio sam "mali od palube", čistio sam, spremao, prodavao opremu. Za tri meseca sam napredovao do nekakvog poslovođe. I jednog dana, vlasnici mi kažu: "Rok, što ti ne bi otvorio šop u Kopru? Mi ti damo robu, ti uzmeš lokal i prodaješ". Što da ne, pomislio sam. More, ribe, provod... Nađem neki lokal tamo na plaži i, kao, otvaram skejt šop u Kopru.

Koliko je to koštalo?Jesi li imao novac?

Tada je Slovenija davala neke obveznice koje su vredele 500 maraka i ja sam od te kinte napravio nameštaj. Drugar je imao neki letnjikovac koji se srušio i bio je srećan da ja dođem i sve odnesem, to staro drvo.

Znači, ne treba puno para?

Ne treba! Potrebna je volja, a i podrška porodice i okoline je važna. Moji su uvek u fazonu - nemamo milione, al tu smo da te podržimo, možeš ti to. Danas, kad gledam ove mlade, roditelji ih drže "u gnezdu", pod staklenim zvonom. Zaposli se, ne može da ustane, budi se u 11, uspavao se. Pa, jesi li ti lud?! Ja sam u osam sati u firmi svakog jutra!

Kako si dobio ideju za nameštaj?

Bio sam u bankrotu totalno, posle sedam skejt šopova u Srbiji i 35 radnika, došao sam do toga da nemam 100 evra da sipam gorivo da se vratim kući. Mora da se padne na kolena, na dno, da se osećaš kao da ti je kamen u kolenu, u cipeli... I tako, žena i ja sedimo i dumamo šta ćemo dalje. Imamo kredit za kuću 150 hiljada evra, kredit za firmu 140 hiljada, a nemamo ni dinara. Da odem negde u inostranstvo da šljakam, šta da radim.

Kaže žena - znaš, sve ove šopove što si radio, svima se to sviđa. A mi smo sve te šopove sami opremali, pravili nameštaj od starih stvari. Tako smo uradili i u kući koju smo imali u nekom selu kod Ljubljane. Kupili smo staru kuću i opremili je sami. Pravili stolove, vrata...

Znaš šta, problem sa ljudima  u Ljubljani je u tome što su malo zatvoreni. Imaju, kao konji, ono na glavi što ih tera da samo gledaju pravo. Boje se novih stvari. Ne možeš da staviš vrata neka raspala koja izgledaju kao da ih je izbacilo more! Kako ćeš to da čistiš? Nije tada bilo to na Pinterestu, hiljadu ideja, predloga. Onda smo probali sami, eksperimentisali, sipali sirće, kiselinu, kucali eksere. To sad imaš gotovo, kupiš rastvor i napraviš staro drvo. Onda su mi dolazili drugari da im pravim sto, nameštaj, jedan po jedan. Ja nisam verovao, žena me je terala, hajde Rok, hajde, jjudima se svidja to što radiš!

Ok, rešili smo. Treba da napravim brend, mora da zvuči i izgleda svetski i biće u Srbiji, pošto sam ja u tom momentu bio pozicioniran u Srbiji. Mora biti na engleskom. Onda smo dumali o imenu, kao, wooden stuff, wood stock.. I tako nekako dođe "Hard stuff". To je to. I onda guglam i vidim - nema to na netu, samo sam na Novom Zelandu našao neki porno sajt sa tim imenom. Ludilo!

Znao sam da moram da se pokažem i rešim da idem na sajam u Beogradu. Pogledam kada je sajam –za dve nedelje, a mi nemamo nijedan komad nameštaja i ni dinara. Imao sam tada još jednu, poslednju radnju sa skejt robom i kažem ljudima tamo, nemojte uplaćivati pazar, moram nekako da prikupim keš. Mi ljudima kucamo račune, ali ne uplaćujemo pazar i tako prikupim 3-4 hiljade evra za sajam. Rezervišem plac na sajmu od 50 kvadrata a nemam ni komad nameštaja, imam samo ime.

Za 14 dana, u nekoj maloj garaži od devet kvadrata, mi sklepamo nameštaj za sajam. Stavili smo neke raspale daske na štand i neke džakove od kafe koje je nabavio taj kolega sa kojim sa krenuo u posao. Sve je bilo sklepano, ali je izgledalo jako kul. Vrhunac je bio kada smo stavili daske na kola i nosimo u halu i vidimo pored kontejnera dva Roma i oni nam kažu - brate, a vi radite drvo, a?!

Šta je naravoučenije? Nema čekanja? Odlučiš i radiš?

Treba imati čuku, ne treba previše razmišljati, nekad treba slušati srce. Ne valja previše razmišljati, jer onda krenu sumnje. Da li ću moći? Koji su mi rizici. To ubija. Go with Your heart. Previše razmišljanja - pet puta se predomisliš, uzmeš posao na RTS-u i gotovo, prođe vreme. Posle bude - imao sam tu ideju, ja sam to hteo pre 50 godina. Pa što nisi, brate?!

Posle te distance, je l' ti još "gušt"? Da li učestvuješ u proizvodnji?

Posle par meseci sam shvatio da su moje ruke "preskupe" da bih šmirglao i pravio stolove u radionici. Naravno, učestvujem, kada je frka, kada je utovar, montaža, kad se prave prototipi. Ali, biti menadžer, to je danas sve, kao u orkestru, džabe ti odličan gitarista ili trubač, ako ne znaš da ih uskladiš. Moraš biti dobar i sa saradnicima i sa mušterijama. Ima psihologije puno. Moraš znati kad je kome rođendan, slava...

Šta preporučuješ nekoj mladoj osobi koja bi da krene u preduzetničke vode? Šta savetuješ, kako da počne?

Prvo, moraš dobiti ideju čime da se baviš, a da to voliš. Ja sigurno ne bi bio uspešan da sam pravio džakove za krompir. Ako ću se baviti hortikulturom, moram to da volim. Nekog će činiti srećnim da radi u pošti. Mir, tišina, ćale će da se raduje - siguran državni posao. Ali, da li si to stvarno ti - razmisli, jer život proleti.

M. J. 

fotografije: 

www.facebook.com/HardSTUFF.eu

www.boardshop.rs/