Društvo / Intervju
Priroda pruža slobodu i spokoj
Mladi novosadski kajakaš Vojin Rudović pre desetak godina je, još kao dete, počeo da se bavi ovim zanimljivim, ali i napornim sportom. Ređali su se uspesi na takmičenjima, pa je Vojin zasluženo stigao i do reprezentativnog dresa. Tu se, međutim, nije zaustavila njegova želja da u prirodi provede više što vremena, nego je svoja interesovanja proširio na razne druge sadržaje i hobije.
"Ljudi često mešaju kajak i kanu, ali ne samo to, nego mešaju i veslanje sa kajakom. Ako govorimo o razlici između sportskog kajaka i kanua, ona je u tome što je kanu mnogo uži, jednoklek je i vesla se samo sa jedne strane čamca, dok se u kajaku sedi, vesla se sa obe strane čamca i ima dve lopatice", ispričao nam je Vojin na početku razogovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Deo si naše reprezentacije do 23 godine. Kako si došao do toga da poneseš dres sa grbom Srbije?
Kajak sam počeo da treniram sa devet godina i tada uošte nisam znao da postoje takmičenja. Trenirao sam kajak jer sam želeo da budem u prirodi koju jako volim, a takmičenja me nisu zanimala. Ipak, krenuo sam na trke, postajao sve bolji i bolji i shvatio sam da me to nekako ispunjava i da je jako dobar osećaj proći kroz cilj među prvim takmičarima. Shvatio sam da mi se sve to sviđa, da vredi trenirati i da je kajak jedan jako lep sport. U reprezentaciju sam ušao 2016. godine, izborio sam učešće na jednom međunarodnom takmičenju kroz kvalifikacije u našoj zemlji, što je nezvanično Svetsko prvenstvo za mlađe kategorije. Od tada pa sve do danas sam član reprezentacije.
Pretpostvaljam da treniraš na Dunavu. Kakva je razlika između mirnih voda, onih malo bržih poput Dunava i onih planinskih brzaka?
Moram da priznam da nisam imao mnogo prilike da veslam na brzacima, osim Drine i to je bila najbrža reka za mene do sad. Kada upoređujem mirne vode sa Drinom, Dunav izgleda kao mirna reka, ali je on tačno tu negde na sredini. Ima mnogo virova, limana, koji znaju da poremete tehniku veslanja i uopšte tempo i rad na treningu.
Sa prijateljima u prirodi
Kod skijaša znam da uzbrdo idu žičarom, a kako izgleda tvoj trening? Veslate i uzvodno ili samo nizvodno pa vas neko vuče nazad?
Kako kad. Veslamo naravno i uvodno, a naš trening se prostire od Karlovaca pa sve do Beočina. To je potez na Dunavu koji najviše prelazimo. Sve zavisi od vrste treninga, da li je trening izdržljivosti ili snage. Moramo da budemo i eksplozivni i brzi i jaki i to je nekako sprega svega na jednom mestu. Teško je odrediti kad u kom momentu treba raditi koji trening, kakvu kilažu treba da imamo, ali sreća da imamo jako dobre trenere, pa oni o svemu vode računa.
Dunav je u Novom Sadu jednosmerni međunarodni plovni put, što znači da se ne mimoilaze dva broda u pokretu. Koliko je opasan tvoj sport?
Jeste opasno, ali je i veoma zanimljivo, lepo i pruža neku vrstu adrenalina. Kao skok iz aviona, samo na Dunavu. Istina je, može da bude veoma opasno, ali ako poštujete reku na kojoj veslate, ili plivate, ronite i uživate mislim da vas ona onda nikada neće povrediti.
Kakve sve discpline postoje u kajaku?
Discipline se dele na sprint i maraton. Sprint je sve sve kraće od pet kilometara, čak je i sama disciplina 5 km odnedavno uvrštena u sprint. Sve iznad toga je maraton. Kraće discipline su 200, 500, 1.000 i 5.000 metara. Postoje kajak jednosed, dvosed i četvorosed. Kako se na olimpijadi uvode novi sportovi, mi smo u kajaku ostali na samo nekoliko: 1.000 metara za jednosed, 500 metara četverac i dvosed, kao i 200 metara jednosed.
Šta najviše voliš od svega toga?
Iskreno, naviše volim da veslam grupne čamce, zato što uvek u timu ima neka osoba koja će me još više podstaći da budem bolji i dam svoj maksimum. Ako bih morao da biram to je četverac 500 metra, a mislim da sam u njemu i najviše nastupao na raznim međunarodnim takmičenjima.
Tek ti je 19 godina, ali koliko je tvoj rezultat, kao i rezultat tvoje ekipe, daleko od olimpijske norme?
Za sad je to još uvek dosta daleko. Iz godine u godinu vremena postaju sve brža, svetski rekordi se obaraju konstantno, tako da je za sad to daleko, ali imam zaista jako dobar tim sa kojim radim. Tu su i naši stariji seniori, koji su na svetskom nivou i koji mogu da pariraju svetskim zvezdama, a sa kojima takođe radim, pa se nadam da ću napredovati najviše što mogu.
Kajak nije jedini sport kojim se baviš, imaš iskustva i u trčanju?
Tako je. Zahvaljujući mom stricu, već sa osam godina života sam otišao na maraton, treking liga na Fruškoj gori. Već tada sam prvi put prešao 50 kilometara! Tu sam jako zavoleo sve to, napor, kao i psihičko stanje koje se događa nakon tolikog fizičkog napora. Nakon toga sam počeo da treniram kajak i polako prestao sa trčanjem, ali sam se pre par godina vratio intenzivnom trčanju. Jednom do dva puta godišnje pretrčim tih 42.195 m ili veliki maraton. Prošle godine sam prvi put u životu pokušao da odem na ultramaraton, tačnije ultra ekstremni maraton na Fruškoj gori u dužini od 135 kilometara, koji na žalost nisam završio zbog raznoraznih povreda koje su me snašle, pa sam morao da odustanem na 110. kilometru nakon 28 sati provedenih na stazi.
Za razliku od većine mladih danas, tvoj izbor muzike deluje malo drugačije. Kako si došao do bluz i rok muzike?
Ja verujem da je to najviše do kućnog vaspitanja i da muzika koju slušam dolazi iz moje kuće. Sa roditeljima sam slušao takvu vrstu muzike, rok, domaći i strani i mislim da su oni zaslužni za moj muzički ukus. Odatle je i krenulo moje muzičko istraživanje koje je na tim muzičkim osnovama. Muzika utiče i na neka druga opredeljenja u životu, na to da li voliš prirodu ili grad, u koji kafić ćeš izlaziti i slično.
Pored ovog sportskog života, imaš nekoliko hobija koji su uglavnom vezani za prirodu. O čemu se radi?
Već sam pomenuo da jako volim prirodu i boravak u njoj, ona mi pruža osećaj slobode i spokojnosti. Volim da organizujem boravak u prirodi i kampovanje pa smo ovog leta, drugari i ja, nas šesnaestoro, bili osam dana na Bešenovačkom jezeru, bez struje, bez vode, bez dodatne hrane, glumeći divljake (smeh). Bilo je jako lepo i zabavno. Pored toga, baka me je, još dok sam bio mali, naučila da šijem, pa sam sebi pravio igračke. Nedavno sam počeo da šijem futrolice od kože, za sekire ili noževe, koji bi mi pomogli u mom boravku u prirodi.
Došli smo i do nečega što uopšte ne razumem, a u pitanju su jedrilice. Kakve male jedrilice praviš?
To su jedrilice od balze, lakog drveta koje raste u Kini i Južnoj Americi. Od tog drveta seku se listovi, šmirglaju, oblikuju se, a nakon toga se lepe i sklapaju makete jedrilica. Poenta ovih jedilica je da ostanu što duže u vazduhu. Krajem osnovne škole išao sam na takmičenje iz tehničkog, baš iz modelarstva, pa me je to podstaklo da time nastavim da se bavim i kasnije i uživam i njihovom letu.
Od sporta preko hobija, šta bi ipak voleo da bude tvoj život?
Najviše bih voleo da budem avanturista i organizator raznih aktivnosti u prirodi, kao i da budem okružen ljudima kojima imaju ista interesovanja i sličan avanturistički duh.
Vojinovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna arhiva