Prava umetnost će uvek dodirnuti mladog čoveka

Profesor filozofije u novosadskoj elitnoj gimnaziji "Jovan Jovanovič Zmaj" Aleksandar Turukalo, uz svoje profesionalno usmerenje već dugi niz godina na vrhunskom nivou neguje sviranje i izvođenje brazilskih džez kompozicija. Muzičko istraživanje i komponovanje proširio je kroz džez bend OSSA Quartet, a najnoviji projekat fuzija je raznih uticaja i žanrova i donosi pravo osveženje na polju alternativne novosadske rok muzike (u najširem smislu), bend Professory. Nakon obajvljenih albuma i OSSA Quarteta i benda Professory za izdavačku kuću Maskom, bendovi profesora Turukala kreću na predstavljanje svojih materijala, onako kako to ozbiljni muzičari najbolje rade – uživo.

Otkud džez u tvom životu?

Ni sam ne znam, nekako smo se džez i ja namirisali, k'o dva kera (smeh). Čudno je sve to kod mene počelo, pre skoro 20 godina. Moj bend, OSSA Quartet izdao je jedan album na brzinu, uz jedan snimajući dan u studiju, a nakon toga je počeo da me zanima brazilski džez koji trenutno radim sa pevačicom Tanjom Senić, a pre nje je tu bila Ana Frlin. Svi mi nešto ipak moramo da radimo, pogotovo mi muzičari koji nećemo da napravimo taj "pakt sa đavolom", da odemo u neku tešku komercijalu i odemo da jurimo novce, pa moramo da napravimo sastave gde zarađujemo neki novac, a opet sviramo ono što volimo. Tako je OSSA Quartet, nakon punih 13 godina izbacio novi album pod nazivom "Just music", drugačiji je od prvog i to mi je velika radost. Paralelno sa tim mi se desio i bend "Professory" koji nije džez, ali ima elemenata i uspeo sam aranžamski i kompozitorski da napravim spoj i džeza i panka i rokenrola. Sve to je začinjeno zanimljivom postavkom instrumenata, a po prvi put radim sa muškim vokalom pa mi je i to izuzetno zanimljivo. Oba albuma su izašla za izdavačku kuću "Maskom" decembra prošle godine.

U bendu Professory preuzeo si drugačiju sviračku ulogu, nisi više gitarista, solista?

Malo mi je bilo gitare preko glave, pa sam uzeo da sviram bas. Svaki gitarista ima kod kuće neki bas koji povremeno svira, ili za zabavu ili dok se komponuje neka pesma, neophodno je da isteraš makar osnovne bas linije. Ceo album sam snimio, svi su zadovoljni, ja sam zadovoljan, čak mi u šali moj kum Pićuka, perkustionista, kaže da zaboravim gitaru i pređem samo na bas (smeh).

Koliku promenu, muzički, si morao u glavi da napraviš kada si promenio instrument?

Uzeo sam "pola" gitare, četiri gornje žice koje se poklapaju sa običnom gitarom. Leglo mi je to nekako od starta, mada sam pokušavao da sviram bas sa nekim "cover" bendovima gde su tražili da sviram, kako mi to muzičari kažemo, krompire. Onda ja to nisam mogao, bilo im je previše tonova, pa sam shvatio da ja u toj priči neću nikada biti. Ovde, bas sviram kao bas, ali imam neki svoj pristup, bogatije, ne znam kako bih to opisao, bolje kad se posluša neka od kompozicija.

Kako kod vas ide stvaranje novih kompozicija, ko je za koji deo zadužen?

Tekstove piše pevač Miloš Radulović, a od bubnjara koji je završio svetsku književnost očekujem da se uključi u taj posao. Ja komponujem muziku, to se stalno dešava. Radim kod kuće i onda kao žena koja radi u prodavnici pa razvrstava robu, tako i ja. Napravim nešto i onda razvrstam šta je za šta. Nešto je za Professory, nešto za OSSA Quartet ili za neki treći projekat. Stalno radim na muzici i nikad nisam imao problem da nemam inspiraciju ili da mi teško ide. Za oba benda imam iskomponovanih dovoljno numera za sledeće albume. Nekako sam stalno ispred njih (smeh).

Puno akorda i pesama sviraš, koliko ti se često dešava da stvoriš nešto što te, kao, podseća na neku već poznatu numeru pa je odbaciš kao ideju?

Imam gori problem. OSSA Quartet je na novom albumu snimio jedan spot za kompoziciju koju smo zajednički odabrali. Nije to neki visokobudžetni spot, mi snimamo u studiju i to je kao spot. Pesma je pitka, u nekom tango ritmu. Nakon toga, sedim sa drugarom koji je džez trombonista i on mi kaže da ga pesma podseća na neki džez standard, ne praviše poznat, koji ja nikad nisam čuo. Kada mi je pustio, zaista su prva dva takta identična, identična je tema, čak je tempo sličan iako ništa od toga nisam planirao. Zanimalo me je kako se to moglo desiti i onda su mi rekli drugari psihlolozi da je moguće da sam negde čuo, da mi je ostalo u podsvesti i da je izašlo kao moja ideja. Mislim da umetnik ne treba time da se ograničava. I kod muzike je kao i kod, na primer, pisaca. Nema dobrog pisca koji nije puno čitao, a mislim da nema ni dobrog kompozitora koji nije puno slušao. Naravno da sav taj sadržaj utiče na tvoju dušu i svest i da iz tog sadržaja crpiš odeđenu inspiraciju. Mislim da je to sasvim normalna stvar i tu ne vidim neki problem. Savim je druga stvar ako namerno praviš plagijat.

Koliko pratiš svetska dešavanja u modernom džezu?

U tim sam godinama da naravno više gledam u prošlost nego u budućnost. Ono što je novo, više nas iznenađuje i zapanjuje nego što nas raduje. Ipak, posebno pratim dešavanja kod nas na sceni, jer se bavim organizacijom Festivala srpskog džeza koji je imao svojih pet izdanja do sad, pripremamo šesti festival ove godine. Imamo puno odličnih džez muzičara, sjajne bendove i to ne samo u okviru džeza. Očigledno da akademija u Beogradu radi jako dobro, imamo veoma kvalitetne muzičare, puno dobrih sastava i puno dobre muzike. Možemo slobodno da se podičimo džez scenom i to u Evropi. Na festivalu, kao njegov umetnički direktor, insistiram da uvek ide autorska muzika i zaista ima dobre muzike.

Gde danas živi džez, kakvi su i koliki prostori gde se svira?

Po Srbiji danas imamo dosta festivala, a polako se taj kvalitet poznaje preko granica naše zemlje. Mi smo, kao OSSA Quartet, imali jednu mini turneju, bili smo do Makednonije i Grčke i bilo je sjajno. Imamo razgranatu mrežu festivala, ali ne i toliko veliki broj autorskih džez bendova. Ima prostora, pa mislim da će u narednom periodu i ti neafirmisani džez bednovi dobiti svoju priliku.

Na rokenrol koncertima publika je često 30+. Kakva je situacija za džez publikom?

Ako govorimo u o poslednjih 20 ili 30 godina, ne samo kod nas nego i u svetu, za slušanje džeza ipak treba neka zrelost. Ipak, kada dođu u neke godine onda kao da im se vidici napune i pa se i publika, prema godištu nekako osveži. Uglavnom u tom dobu ljudi počinju da istražuju i druge vrste muzika sa drugačijim senzibilitetom. Mene više plaši ovo polako nestajanje rok scene ne samo kod nas nego i u svetu. Sa bendom Professory upravo sam pokušao da uradim nešto što je novo, drugačije i što nije u toj meri komercijalno i očekivano i da nekako pokušamo da osvežimo novosadsku, domaću rok scenu ili scenu alternativnog zvuka u muzičkom smislu.

Svedoci smo da je puno narodnjaka, ali i neke muzike koja realno nema kvaltet, ušlo među mlade. Kao profesor u elitnoj gimnaziji stalno si u kontaktu sa mladima, kako ti to vidiš?

Mladi danas otkrivaju muziku na različite načine. Sistem društvenih mreža omogućuje da se otkrije neka sjajna nova muzika. Iako svi kukaju i smatraju da dolazi kraj kvalitetne, umetničke muzike. Mislim da nije tako i mislim da klinci pronalaze neke fantastčine bendove. Meni je moja ćerka, koja će uskoro napuniti 20 godina, otkrila mnogo novh, fantastičnih bendova, a koji nisu mejnstrim. Verujem da će prava umetnost uvek dodirnuti mladog čoveka. U tom smislu nisam obeshrabren. E sad, mladi jako razdvajaju muziku za zabavu gde će da se budalesaju i muziku koju slušaju, kao što smo mi slušali. Mi smo bili kao neki vitezovi, idealisti u svemu tome, dok oni mogu da slušaju na primer Cecu u kafani, da se napiju, a da sutra sebi puste neki indi rok, Ljubičice, Partibrejkerse i slično. Oni nemaju taj problem koji smo mi imali, da moramo da razdvajamo muziku. Ili si ovde ili si tamo. Oni nemaju taj problem. Ono što je jako popularno među mladima, taj hiphop, Pljugica, onda ovaj što mlati ljude patikom, oni to smatraju kao neki igrokaz, vrstu teatra, spradju se i smeju na to, nije poenta da to slušaju.

Što se tiče tvog profesionalnog dela posla, kako prilaziš đacima da ih zainteresuješ za materiju koju predaješ?

Ja imam tu sreću da predajem filozofiju, a to može biti illi najgori, najdosadniji ili najbolji i najzanimljiviji profesor. Ste to zavisi od toga kako mi radimo svoj posao. Mislim da sam realtivno omiljen među đacima, a valjda imam i taj dar od Boga da dobro radim taj posao. Zanimljive su teme koje obrađujemo, sve humanističke nauke, bilo da su istorija, književnost ili filozofiju, ipak, najvažnije je da to povežemo sa vremenom u kojem đaci žive, sa današnjom situacijom. Prepoznati određene modele, ponašanja, vrednosti, razgovarati o tome i to onda njima postaje ekstra zanimljivo. Drugačije je naravno za nauke poput matematike, fizike ili biologije, ali mi iz humanistike, ako usvojimo taj put, đaci obožavaju, a ako se svedemo na to da ja njima objašnjavam šta je rekao Hegel ili Kant, onda će se smoriti ko plovci i od toga nema ništa. To se zove profesorski zanat, tu vidiš da li od bilo koje teme možeš da napraviš da ona bude deci zanimljiva.

Pretpostavljam da ime benda onda ima veze sa tvojim poslom?

Pa da, u prvoj postavi benda su svi bili profesori, osim saksofoniste Nikole Miloradovića, ali on to tako dobro svira da bi mogao bez problema da bude profesor. Malo smo promenili postavu, ne zato što smo se posvađali, nego smo se tako dogovorili zbog silnih obaveza u raznim bendovima koje imamo. Sve to mi je prijalo, došli su neki mlađi ljudi i svi mi muzičari smo vezani, a onda je dobro kada u bend uđe neka nova energija i ideje. Tako smo pevač Miloš i ja ostali u bendu i zaista smo profesori, on fizike, ja filozofije, a ime je ostalo.

Album je tu, šta su dalji koraci benda Professory?

Radimo na kompozicijama za drugi album, probe su u toku, imamo neke preliminarne dogovore za neke festivale i tražimo što više mogućnosti i prostora da našu muziku promovišemo na koncertima uživo. Ja sam džez muzičar i najviše volim da sviram uživo, to me najviše zanima i ispunjava tako da će dalji koraci biti usmereni u tom pravcu.

Gostovanje Aleskandra Turukala u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: Vojin Ivkov