Pesme iz neposlatih pisama

Kako pesme mogu da se iskoriste kao prva pomoć dok svi ostali spavaju? Na ovo pitanje možda ni nema konkretnog odgovora, ali možemo doći do zaključka kako je knjiga poezije "Ljubavna pisma Guglu", Ognjenke Lakićević, jedan tačan nacrt sopstvenih razmišljanja. To je i pokušaj da se na više delova raščlane noćne zagonetke, otkopaju zaboravljene reči i da protok vremena prođe što bezbolnije. Pored poezije, Ognjenka svoje pesme spaja i sa muzikom tako da je svaki album njenog benda Autopark jedna vrsta knjige na polici. 

Dakle, ako nemaš kome da se obratiš u slučajevima usamljenosti – tu je Gugl?

Mislim da ću, stalno i iznova morati da ponavljam to kako ja moram, prvo, da se ogradim od Gugla kao takvog jer on zaista ima ozbiljne probleme sa (ne)zaštitom ličnih podataka. To znači da nisam mislila na taj njegov segment, nego na onaj momenat: štagod, svi guglujemo nešto, jer je danas Gugl sve! Mislila sam i na gomilu neke prepiske na Džimejlu. Nisam istraživala i ulazila u etički koncept i slobodu interneta, nego je više bio taj momenat koji svi imamo kad pretražujemo u četiri ujutro. Imamo nekog ortaka koji je uvek pouzdan za takve akcije.

Kao kad krenemo sa nečim u ponoć, a završimo na nekoj savim desetoj stranici i to pet sati kasnije.

To je fenomen! Vreme se samo usisa.

Da li su onda te pesme neka vrsta jednog foldera i identiteta tvoje knjige?

Delom, da. Ja sam prve skice i čuvala u mejlovima pod sekcijom "draft", a naslov knjige dolazi iz teksta pesme u kojoj se glavni junak/junakinja zapravo bore da prežive noć. U bukvalnom smislu. I onda kreću da gugluju razne stvari i taj sistem pruža podršku mom junaku. Koliko god da je sumanuto, ali to su nekada ortaci koji ti pružaju podršku ulsed usamljenosti kada svi ostali spavaju. Sve mi to deluje kao neke velike štake koje su pomoć u pomenutim trenucima. Sad, zavisi koliko se one upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju.

“…ja sam ona devojčica u zelenoj haljini 
koja neće da se skine na plaži
svi će videti moje kosti
oholost je gora od sečiva

ravnodušnost je dekadencija
svako koga volim jednom će da 
ode svako koga volim jednom će 
da ode ne želim to da dočekam…”

(Još uvek se osmehnem svakom psu)

Kada se kod tebe iskristalisala ideja da će to biti knjiga noćnih pesama?

Možda je već bila prisutna takva atmosfera, jer ja uvek pišem kada padne mrak, to su trenuci kada imam više vremena. Može na to da se gleda i tako da u to vreme oduzimam sebi sna, trošim sate potrebne za odmor. Ali, čini mi se da u ovoj zbirci ima nekoliko atmosfera. Ima i dnevnih, ima i tih koje su možda otvorene od celog dešavanja spolja, a tu je i glavna struja kroz koju se oseća noć.

Kako su ti onda izgledale te pesme preko dana? Kad preleže.

Ostavim ih u toj atmosferi, kakve su i bile. Noću sve deluje teže jer se tada osećaš više sam. Većina ljudi spava a ako si u nekom određenom stanju uznemirenosti i teskobe, čini mi se da proces stvaranja deluje teže. Danju uvek imaš ljude koje možeš da pozoveš. Meni je noć uvek bila u fazonu: To! Pada mrak i sad kreće život. 

Da li onda te pesme imaju formu mejla? Nekakva "mejl" poezija?

Pa jeste. O tome sam intenzivno razmišljala, sigurno ima jako puno ljudi koji nisu poslali svoja pisma koja su bila namenjena nekome. Ranije su to bila prava pisma, sada su to mejlovi, tu je gomila draftova... Ja obično kliknem "Send", jer tako živim. To znači da me sutra malo bude blam zbog toga, ali u prvobitnom trenutku nemam potrebu da filtriram reči. Puno stvari o kojima razmišljaš, nacrti sopstvenih razmišljanja, stihovi za pesme koje to još nisu postale... Sve to čuvam. Kasnije, dok čitam tu zaostavštinu pokušavam da se setim o čemu se tu radi, ili o čemu se radilo prilikom skiciranja. Mislim da postoji čitava oblast književnosti neposlatih pisama, koja je možda zasnovana na tim draftovima.

As the people here grow colder
I turn to my computer
And spend my evenings with it
Like a friend.

(Kate Bush, Deeper Understanding)

Pored ovog naslova, tu je još jedna knjiga u kojoj su se našle tvoje pesme. U pitanju je zbirka poezije pod imenom "Troje" sastavljena od radova tri autora (Ivan Tokin, Vladimir Tabašević, Ognjenka Lakićević). Šta je to u Troje, što nije Gugl?

"Ljubavna pisma Guglu" će se voditi kao da je izašla 2017. Zbog nekih tehničkih razloga, a i zbog moje preopuštenosti, ta realizacija je pomerena za kraj ove i početak naredne godine. A kada pričamo o "Troje", mislim da u tim pesmama ne postoji puno nade. Zapravo, ima iskrica nade, ali je te pesme pravila druga polovina mene, koja baš i ne veruje u mnogo šta. Dosta pesama iz te zbirke će se naći na stranicama ove nove knjige, ali će postojati velika razlika a ona se ogleda u konstantnom forsiranju senzibiliteta. Tu je i neki etički pogled na život i na određene životne vrednosti. Ovo sad zvuči kao da hoću nešto veliko da prodam, ali nije tako. Ova nova knjiga mi se čini daleko više optimističnija, iako mislim da se u njoj nalaze mnogo teže pesme nego što je to slučaj sa "Troje". Postoji jedna nit, neka vrsta otkrića samog naratora/naratorke, koja predstavlja puto do sopstvenog mira i odgovora na pitanje šta je to bitno, pa makar da se život okonča za petnaest minuta. 

Tvoja knjiga može da bude i neki priručnik kako da preživimo noć?

Trudila sam se da nijedna pesma ne bude zagonetka. Da ne odvlači pažnju, nego da čitalac može da je prati zajedno sa mnom. Sama naslovna pesma "Ljubavna pisma Guglu" krije taj odgovor prežvljavanja noći nekome kome je teško. Taj neko ne moram, nužno, da budem ja, ali moja empatija prema ljudima kojima biva teško u određenim periodima života potpuno je opravdana i iskrena, jer znam kako oni izgledaju kada ustanu iz kreveta i krenu da guglaju razne stvari koje ih muče. Ili možda samo to rade kako bi mogli ponovo da se uspavaju, da se smire, itd. To je ta perspektiva iz koje je izašao i sam naslov knjige.

“…trudim se da delujem prisutno
ali ne mogu da ne primetim koliko sve ovo ne vodi nikuda
ipak
bolje ovaj organizovani očaj
nego isto to samo svako sam u svojoj kući
ovako zajedno nazdravljamo našim teturavim životima
koje držimo tik iznad vode
mi smo oni koji nikad nisu odrasli
i nikad nisu previše živeli
pa nisu imali razloga da podvuku crtu
mi smo oni uvek pristojni, mi smo oni bez porodica
i nemamo plan
i opet nazdravljamo našim teturavim životima
prećutimo, zato što znamo
mi smo oni koji se nismo snašli
mi smo oni pametni u sebi…”

(Naši zeturavi životi)

Da li je poezija, po toj logici, oduvek bila eskapizam?

Vidiš, ja uopšte ne mislim da je to eskapizam. Ja mislim da je moja poezija i te kako  integrisana u život. Ili je to obrnut proces, život se integriše kroz poeziju. Recimo, ima ta radionica (Anonimni pesnici) koju držim u beogradskom Domu omladine i tamo dosta pričam sa ljudima, polaznicima te radionice. Mnogi od njih, u svojim motivacionim pismima, navode kako im je poezija izlaz i beg. A ja potpuno suprotno zaključujem. Meni je poezija integralni deo bitisanja. Ako ne pomenem Fejsbuk, znači da sam u startu odstranila jedan deo svog života. Ne ponašam se veštački, zato što je i Fejsbuk prisutan svakodnevno. Možda ta reč ne zvuči poetično, ali bukvalno pokušavam da svaki deo života integrišem u reči. Jednostavno, moram da prođem kroz stvari koje proživljavam ili koje preživlja neko drugi. 

Znam i koliko voliš muziku. Da li ova knjiga ima svoj saundtrek?

Nisam razmišljala o tome, ali sam svakako slušala neku muziku dok su se gradile pesme za knjigu. Vrlo je moguće da će neke od njih i biti pretvorene u kompozicije za sastav Autopark, ali pre nekoliko godina striktno sam delila poeziju na onu koja ostaje na papiru i na onu od koje može da se snimi pesma. Dok sam pisala, sve vreme mi je radio Jutjub. A on je bio podešen na auto plej, pa sam reagovala u trenutku kako ne bih bila prinuđena da slušam nešto što mi se ne sviđa ili što mi se u tom trenutku ne poklapa sa konstrukcijom misli.

Danas je puno stvari otišlo na digitalnu stranu. Koliko ti i dalje voliš štampani oblik?

Kao prvo, savest bi mi bila mirnija kada bih znala da se sve to pravi od recikliranog papira. Meni je to jedina muka. Jako volim papir i taj fizički osećaj knjige u rukama. A kao drugo, smatram da su sve te društvene mreže okej i da one jedino zavise od ljudi koji se njima služe. Još kada mi neko kaže: "Joj, baš je Fejsbuk glup". Onda ja njemu odgovorim da nije to tako i da su možda njegovi prijatelji na Fejsbuku glupi, pa je njemu dosadno. Na internetu možeš da saznaš toliko toga, zavisi samo da li imaš svest šta radiš tamo.

Dušan Majkić 

Autor fotografija: Ivan Milenković