Oduvek su pokušavali da me ućutkaju

Kada prestaje dozvola da se govori i piše o muško-ženskim odnosima, o abortusu, o porodičnom nasilju, ili pak o tome da neko u tvojoj porodici ima psihičkih problema? Možda to ipak nikad nije ni bilo moguće. Blogerka koju vam predstavljamo, Nina Bljak, buntovno je odlučila da piše upravo o tim stvarima za koje su joj godinama govorili – ćuti!

Za nju je ovaj period godine veoma težak. Zbog koronavirusa izgubila je posao na jednom hrvatskom portalu i sada su joj se gotovo svi planovi poremetili. Međutim, ona izričito odbija da razmišlja o tome na negativan način.

"Svet me trenutno užasno zbunjuje i verujem da je tako većini ljudi. Pokušavam da ne razmišljam toliko o spoljnom svetu. Napravila sam svoj svet u jednoj sobi, u kojoj mogu da radim sve što treba i sve što želim, a sa svetom ću se nositi kasnije. Kad počnem da razmišljam, samo se upetljam u lavirint misli iz kojih ne znam baš tako lako da izađem. Pokušavam da ne razmišljam o tome, jer niko nema odgovor, niko ne zna šta će nas dočekati kada budemo smeli da izađemo iz kuće", smatra Nina.

Večiti sanjar koji i dalje svet gleda očima deteta, kako sebe opisuje bolgerka Nina Bljak, uvek se trudio otvoreno da piše o onim stvarima koje se dešavaju svima, a za koje i dalje kažemo da su tabu. Iako ju je okolina vrlo često osuđivala, ona već deset godina uspešno piše o svemu što je muči i što joj se dešava.

"Oduvek su mi ljudi govorili da ćutim i da iznosim previše ličnih stvari. Govorili su mi – nemoj pisati o raskidu, nemoj pisati da te to boli, nemoj pisati o tome da se ne slažeš sa ukućanima, nemoj pisati o porodičnim stvarima o kojima drugi ljudi ne govore, nemoj pisati o maminom samoubistvu, nemoj pisati o maminim psihičkim bolestima, nemoj pisati o tome da ti je loše, nemoj ljudima pokazivati svoje emocije, neko će to zloupotrebiti... Naravno da treba da postoji neka granica, nećeš pisati i govoriti doslovno o svemu što ti se događa u životu, ali ja svojim pisanjem želim da pokažem da treba što češće pisati i govoriti o nekim temama i nekim stvarima iz života kojih se drugi stide, koje nisu poželjne i za koje su nam govorili da treba da ih se stidimo, da ih čuvamo samo za sebe ili uži krug porodice. Često su me zbog toga ućutkivali, ali nije mene tako lako ućutkati", kaže Nina. 

Tekstovi na njenom blogu doneli su joj brojne poslove i saradnje. Zbog njih je dobila i priliku da piše za portale, ali i da ima svoje kolumne. U poslednje vreme, često možemo videti i da se njeni tekstovi dele na Instagramu. Za veoma kratko vreme dobila je veliki broj pratilaca.

"Stvarno se nisam nadala da će moj blog iko čitati, jer sam počela zato što me je najbolji prijatelj nagovorio da otvorim blog. Neprestano sam kukala da više ne pišem, da se godinama ne bavim ni sa čim što me je ispunjavalo. Onda je on rekao da je najbolje da pokrenem blog. Bilo me je užasno strah i to najviše ljudi koje znam, jer – šta će reći ljudi iz ovog malog grada,  ljudi vole da pričaju sve o svima. To me je užasno kopkalo, ali želja za pisanjem i želja za nekim fidbekom publike bila je veća od tog straha, tako da sam krenula i to je otišlo u predivnom smeru. Nisam se tome nadala", kaže Nina.

Ninini tekstovi karakteristični su po tome što ona sebe, ali i situacije kroz koje prolazi, opisuje kroz filmove. Prvi kojim je započela priču je Running with scissors koji govori o dečaku koji živi sa mamom, koja je doživela nervni slom.

"Moram priznati da je njegov život bio čudniji od mog, ali, kada sam pogledala prvi put taj film, videla sam da nisam sama i da postoji još izgubljenih tinejdžera koji ne znaju da se nose do kraja sa psihičkom bolešću svog roditelja. Tako da, taj film je bio prvi, bez puno razmišljanja. Ne bih rekla da me najbolje opisuje, ali nekako najbolje opisuje moju životnu i porodičnu situaciju, zato sam sa tim filmom i počela", objašnjava Nina.

Ona kaže i da se u današnjem društvu zanemaruju mnoge važne teme zbog kojih nas još u ranom detinjstvu uče da krijemo svoja osećanja i probleme. Međutim, ona tvrdi da je veoma bitno pisati i govoriti o njima, jer će to vrlo verovatno nekome pomoći.

"Mislim da se definitivno treba krenuti od toga. Ukoliko već pišeš, snimaš video, imaš jutjub kanal, imaš neku publiku, makar ona bila skroz mala, treba da govoriš o takvim stvarima. Ja često pišem o psihičkim bolestima, često pišem o stvarima kroz koje sam prošla, o svojoj porodici... Nekim ljudima je to užasno čudno, jer im otkrivaš svoj prljavi veš. Međutim, mislim da je to bitno, jer to dođe do nekih ljudi koji će ti se kasnije zahvaliti jer si im pomogao i jer su uvideli da nisu sami i da su sve te stvari normalne", kaže Nina.

Zbog studiranja filozofije, 2011. godine odlučila je da se preseli u Novi Sad. Vrlo često u svojim tekstovima piše da je mladalački zaljubljena u ovaj grad i da joj je on suđen. Atmosfera u Novom Sadu zauvek ju je kupila.

"Na početku mi je bilo vrlo teško, ali sam ubrzo zavolela Novi Sad i apsolutno se zaljubila u njega. Bilo me je teško oterati kući za vreme praznika, jer mi se apsolutno nije išlo. Novi Sad je totalno drugačiji od mog rodnog grada, drugačiji od Zagreba i Osijeka. Ljudi su drugačiji, otvoreniji su, jednostavno, cela atmosfera je drugačija, bolja i pronašla sam se u tom gradu. Najviše su me oduševili ljudi, način života i to što je sve nekako lagano", kaže Nina.

Iako je u životu doživela mnogo teških stvari, od kojih je najteža svakako gubitak majke, Nina se uvek trudila da napreduje i da radi ono čega najviše plaši. Međutim, ona navodi da je sve to mnogo lakše ukoliko u životu imate svoju Sanju.

"Jako je bitno imati svoju Sanju u životu. Imati Sanju znači imati oslonac, imati podršku, imati lepu reč, imati nekog ko će te učiti o bitnim životnim stvarima. Sanja može biti bilo ko. Može biti roditelj, brat, sestra, prijatelj, tektka... Može i najbolja prijateljica tvoje mame, kao što je u mom slučaju. Sanja je bila najbolja prijateljica moje mame i od malena me je učila raznim stvarima, naročito kada mi je mama umrla i često sam odlazila kod nje, živela neke periode kod nje... Bila mi je od velike pomoći i mislim da u tim mojim najranivijim godinama i trenucima, da nije bilo nje, ne znam kako bih završila i da li bi imala dovoljno hrabrosti i samopouzdanja za neke stvari. Tako da mislim da svako treba da ima bar jednu Sanju u životu, jer nekada bez Sanje ne možeš da napraviš stvari koje želiš", navodi Nina.

Iako mnogi znaju da se iza tog Bljak krije prezime Baljak, malo je poznato zašto se ova mlada blogerka odlučila da za taj pseudonim.

"Kada sam bila mala i kada bih se posvađala sa prijateljicama, redovno bih bila Bljak, a ne Baljak. Devojčice znaju da budu užasne jedne prema drugima. Tako sam dobila taj nadimak, koji se kasnije preneo u doba društvenih mreža. Gde god napravim profil bih bila Nina Bljak i kada sma odlučila da otvorim blog, prvo sam tom prijatelju koji me je i nagovorio postavila pitanje – pa dobro, kako da se zovem? Mora biti nešto zvučno, ali opet nešto u vezi sa pisanjem. Onda je on rekao – oduvek si Nina Bljak i ostaćeš tako, svi te znaju pod tim imenom. Tako je i ostalo. Čak kada sam počela malo ozbiljnije da pišem, neki ljudi su mi rekli da bi sada mogla da promenim u Nina Baljak. Ali ne želim i nikad neću, jer ja sam Nina Bljak dok pišem i uvek ću to biti", tvrdi Nina.

Blog ove mlade devojke sigurno će vas pokrenuti da razmislite o mnogim važnim temama, ali i ulepšati ove dane u karantinu. 

M. Mićunović