Nemojte reći njegovoj mami

Ronjenje sa ražama i ajkulama, voznja motorom kroz egzotične predele, poznanstva sa raznim ljudima, ispijanje palminog vina, zvuči poput reklame za odmor. Ali za Miloša Prelevića, novosadskog frilensera i fotografa to je život. Odlučio je da se bavi fotografijom i to ne bi bilo ništa čudno da se nije opredelio za nešto drugačiji stil. Podvodna fotografija, koja kod nas nije zastupljena u velikoj meri, Milošu je toliko prirodna da se bez toga oseća, kako je rekao, kao bez ruku i nogu. 

Kako si počeo da se baviš fotografijom?

Drugar i drugarica se bave time i oni su me uveli u taj svet. U taj skupi svet fotografije. Nakon toga sam pored njih ušao i u svet podvodne fotografije.

Fotografija te odvela na egzotična mesta. Gde si sve bio?

Što se egzotičnih mesta tiče bio sam na Tajlandu, u Indoneziji, Kambodži, Vijetnamu i Singapuru. Jedno od interesantnijih fotkanja bili su Sea Gypsies (Morski cigani). Oni su nastavili da žive neki polunomadski život u toku razvoja turizma na Tajlandu, na jednom malom ostrvu Ko Lipe. Ono što je veoma interesantno kod njih jeste što se bave podvodnim ribolovom, ali sa kompresorom na brodu koji je izuzetno star i zarđao. Od njih sam čuo interesantne priče o tome kako su mnogi umalo nastradali.

Koliko vremena si proveo na tim egzotičnim mestima?

Već tri godine putujem, bar što se Azije tiče. Prve godine sam proveo osam meseci, druge malo više od mesec dana i prošle godine malo jače od četiri meseca.

Kako reaguju lokalci na tebe? Kako si se saživeo sa njima i šta je ono što fotkaš?

Pošto na nekim mestima provedem dosta vremena, najmanje mesec dana, dosta lako se ljudi upoznaju i prihvataju sve to. A posle nekog vremena me ignorišu (smeh). Mogu da trčkam oko njih i da fotkam ono što rade, a da se pritom oni osećaju opušteno.

Pomenuo si podvodnu fotografiju. Kako si došao do toga i gde nastaju najbolje podvodne fotke?

Ubacili su me isti oni sa početka priče. Najviše me je fasciniralo kada sam na Baliju ronio sa ražama i fotkao ih. Kada je prvi put vidite, deluje vam kao veoma veliko ćebe koje pliva (smeh). Jednostavno su prelepe i ostavljaju bez daha. Tu sam u principu napravio neke izuzetno lepe fotke, kojima sam zadovoljan. Ali moram da kažem da sam isto toliko zadovoljan i fotkama koje sam napravio u Srbiji. U Beloj Crkvi. Od malenih štuka mogu takođe lepi ambijenti da se naprave.

Kakav je osećaj plivati sa ražama i ajkulama?

Evo sad sam se malo naježio. Predivan je osećaj. To je ono što sam stalno gledao na tv-u kada sam bio mali. Stiv Irving koji ide okolo i pipka sve i za njega je to bila "normala". Za mene je to jednostavno predivan osećaj. Kad rastete u Srbiji mislite da to nikada nećete videti. Da mi je neko tada rekao da ću to videti uživo, samo bih rekao "da, da, da jeste".

Pretpostavljam da se završio kurs ronjenja i da te nisu pustili tek tako. Kakva je oprema?

Da, završio sam kurs, bez toga nigde i ne može da se roni, a kamoli fotka. Oprema se sastoji od boce, regulatora pritiska u boci i kompenzatora plovnosti koji vam pomaže da se nivelišete u vodi u zavisnosti od dubine. Težina opreme varira od deset do dvadeset kila, sve zavisi.

Na koju dubinu si išao?

Najdublje što sam išao je četrdeset metara, ali nije to puno. Mnogi tehnički ronioci idu mnogo dublje. Ovo je, što se kaže, zanemariva dubina.

Koliko je hrabrosti potrebno da se upustiš u tako nešto i da zaroniš četrdeset metara?

Ako misliš koliko je hrabrosti potrebno da se ode tamo negde, u početku jako mnogo. Sada mi je izuzetno lako što se tiče prihvatanja kulture. Ranije mi je sam pojam da živim van Srbije bio nelogičan i nemoguć. To je bilo totalno glupo razmišljanje. Vrlo brzo ide socijalizacija, pogotovo ako su turistička mesta. A što se ronjenja tiče, svaki ronilački centar gleda da to bude što bezbednije za njihove ronioce tako da me to najmanje plašilo od svega (smeh).

Verujem da si pun anegdota, može li sad na brzaka jedna?

Može li ona kako sam saznao za jedno veoma lepo piće na Baliju? Vozao sam se motorom i tražio belu plažu. Naravno, izgubio sam se i izašao na jednu izuzetno crnu plažu, što je tamo normalno jer se u blizini nalazi vulkan. Šetao sam i video lokalce koji sede, malo sam ih fotkao i oni su me naravno pozvali da im se pridružim. Rekao sam da ne mogu i produžio dalje do kamenja kada sam shvatio da dalje od kamenja ne mogu. I ja šta ću, vratim se kod njih. Ponudili su mi neko belo piće, za šta se ispostavilo da je palmino vino. Odu na drvo, zabiju cevčicu, ono se iscedi i odmah fermentira. Odmah se i pije jer ne sme dugo da stoji. Kasnije sam i kupio malo vina da imam.

Imaš blog koji se zove Don't tell my mom?

Kad god sam negde išao i govorio mami gde idem ona je samo govorila "jao, nemoj više". Sada kad idem, veoma malo informacija dođe do mame, tek joj nakon svega pokažem fotografije. Sve bude ok kad me vidi živog i zdravog.

Sem egzotičnih mesta fotkaš i po Srbiji. Šta je ono što bi nam ti preporučio da posetimo, a da već ne postoji u turističkim vodičima?

Preporučio bih da ne idu da obilaze mesta koja su već ucrtana na mapi, nego da nekad i skrenu sa puta. Bukvalno da se izgube. Da ih ne bude strah da se izgube po planinama. Da pitaju čobanina ili seljaka ima li tu nešto zanimljivo za videti. Moj princip putovanja je da sednem na motor, odlučim da idem na Taru, vidim zemljani put i krenem njime. Preporučio bih i ronjenje naravno. U Srbiji i pod vodom ima mnogo lepote da se vidi.

Postoji li neko mesto koje je i tebe ostavilo bez daha?

Jednom prilikom sam se vozao, išao sam do Niša dužim putem. Nekim stranputicama. U međuvremenu sam primetio Krupajsko vrelo. Iako je malo, izuzetno je lepo i vredi ga videti.

Ko je sve do sada primetio tvoj rad?

Postoje takmičenja koja se održavaju u Srbiji, ja jedino stignem na ono u Beloj Crkvi gde sam osvojio prvo mesto. Proteklih godina su takođe bile neke nagrade. U suštini, to je jedino na šta stignem da odem i da oprobam svoje veštine. I da, izašla mi je fotka u Nacionalnoj Geografiji, ali doduše to su fotografije čitalaca.

Planovi za dalje?

Planovi za dalje su komplikovani. Za mesec dana bih išao na Palau, jedno od najlepših ronilačkih mesta u Mikroneziji. Malo ostrvo, brdo ajkula i krokodila. Tamo se nalazi i ono popularno jezero meduza.

Od svega što si video i prošao, gde bi mogao da živiš?

Uh, mnogo puta se vodila ova diskusija. Mislim da je to Bali, pošto je odnos cena isti kao i ovde. Pruža razne mogućnosti. Ali, gde god da sada otputujem možda promenim mišljenje, o tom potom. 

Jelena Mijatović