Nemojte ići linijom manjeg otpora!

O radio je i ove godine otišao u Suboticu na Omladina fest. U takmičarskom delu programa slušali smo osam mladih bendova, novih nada domaće muzičke scene. Prema mišljenju žirija najbolji su bili beogradski metalci Phobos. Sa pevačem Phobosa Stefanom Šijakovićem pričali smo o pobedi na festivalu, muzičkoj sceni i buntu.

Da li ste očekivali prvo mesto?

Ja sam onako, pesimista i još volim da teram maler kao 'Jao što su ovi dobri, jao i ovi su dobri' i onda kada se na kraju ovo desilo nekako sam osetio olakšanje. Nisam bio u pravu. Mi smo pobeđivali na nekoliko takmičenja i tamo smo se susretali sa odličnim muzičarima, tako da je zaista veliki napor opstati u toj priči i kontinuirano rasti. To je ono što bismo mi želeli da se konstantno dešava, da nema potrebe za takmičenjima, da se samo svira.

Imali ste samo dve pesme da odsvirate i dali ste toliko energije sa bine da verujem da su i publika i žiri to prepoznali. Koliko je teško sav rad sabrati u dve numere, predstaviti se na ovakvom festivalu i na kraju odneti pobedu?

Možda i jeste teško. To su pesme koje su obeležile našu prošlu godinu, izbacili smo i spotove za njih. Trenutno se bavimo komponovanjem novog albuma za koji se nadam da će ugledati svetlost dana do kraja ove godine, koji će kompletirati Phobos priču i na bolji način nas prikazati ljudima. A na kraju krajeva pružiće užitak dužeg slušanja. Ali da, dve pesme je malo ipak možda je to i bolje za nas jer možemo da pružimo više energije jer se ukompresujemo u tih deset minuta koliko smo imali vremena. Nadam se da će biti prilike da nas subotička publika vidi u dužem izdanju.

Niste jedini bend koji je predstavio metal žanr, ali zanima me kako ste se vi odlučili na ovu priču?

Mi stvarno već dugo sviramo i svi u bendu smo jako dobri drugari, to je stavka koja obeležava našu skupinu i onda je sve mnogo lakše. Samo je bitno da se stvara, nemamo neki cilj a čak ni tu žanrovsku ogradu koja bi nas uputila na neki pravac. Trudimo se samo da guramo iskrenost u muziku i da mi uživamo u tome. Mi malo imamo problem sa pažnjom, slaba nam je koncentracija i onda gledamo da muzika udovoljava tim našim potrebama. Da ima promena, da bude dinamično, iz blagog u tvrdo. I mislim da bi trebalo da se skine stigma da je metal muzika koja je mnogo daleka od prosečnog slušaoca, koji bi voleo neki širi opseg muzike. Mi se prosto snalazimo u tome, to je naša podloga koju koristimo da bi izrazili ono što želimo da kažemo. Ali to što mi želimo da kažemo i nije toliko bitno, već je bitno da onaj koji će to da sluša razume i šta će da pronađe u tome. To je zajedničko stvaranje značenja, nešto što je nama najbitnije. Ne želimo pretenciozno da guramo svoje značenje, misli i šta smo hteli da kažemo, bitno je da zajedno stvorimo nešto.

Dobro si primetila da je mnogo tvrđeg zvuka ovde, mnogo kvalitetnih bendova i to dosta različitih, stvarno su bendovi vrhunski. Ja se samo nadam da će tako i nastaviti, da oni sviraju, da imamo što više takvih bendova i da publika to prepozna. Da vredi dolaziti na ovakve stvari, vredi uložiti vreme i novac, poslušati te bendove i na kraju krajeva uživati.

Gde ćemo moći da vas čujemo?

Sviraćemo dve svirke u Beogradu 27. maja i trećeg juna. Nadam se da će nakon toga biti još više prilika za sviranje. Nadam se da ćemo već u septembru opet doći u Suboticu i to možda u malo intimnijoj varijanti, manji klub, duža svirka. Tada ćemo se više upoznati sa publikom, a i ona sa nama. Ovo jeste kratak format za nas, mi želimo baš da ne silazimo sa bine do totalne iscrpljenosti, tada ćemo znati da smo odradili posao kako treba.

Moram te pitati da prokomentarišeš muzičku scenu danas. Kako ti se čini?

Meni je scena apstraktniji pojam od ljubavi i slobode. To je mnogo teško ovde u Srbiji izvesti. Polazim od bazičnijih stvari, drugarstva, prijateljstva, prepoznavanje strasti koja vlada u bendovima i muzičarima. Ovde nema potkrepljenja za takvu priču, nema novca, publike je sve manje. To nije ni njihova krivica, koliko je neki globalni faktor koji utiče na sve. Nadam se da ćemo svi kolektivno živnuti. Ima mnogo dobrih bendova u Srbiji, ovo je toliko inspirativno područje gde žive veoma kreativni ljudi. Samo ima prepreka koje su toliko svepostojeće da se nadam da ćemo ih prebroditi. Upravo u umetnosti su ti najteži, najtvrđi i najprljaviji momenti najplodonosniji, pogotovo u metalu. Izražava se snaga i najdublji porivi, a zapravo je to jedan siguran prostor gde možemo sve da izrazimo.

Mladalački bunt se nije ugasio, i dalje ima nade. Šta tebi sve ovo govori, ima li nade za scenu i muziku?

Kada sam video da subotička publika igra luđe od nas, da mi moramo da ispratimo njih, meni odmah lakne. Dobijem energiju nazad. Nije sve ni u buntu, nekako mi se čini da metal doslovno odlazi u kulturu. Kao odlazak u pozorište, odlazimo da upoznamo nešto novo, dodatno da se edukujemo. Nadam se da će to samo zaživeti i da će distrakcije i neke niske strasti koje su sveprisutne u ovoj državi, koje su tu da umire naše potrebe za ovakvim manifestacijama, otići sa strane. Ne mora to da bude metal ili rok muzika, njihov je izbor. Samo da ne idemo linijom manjeg otpora

Preporuka narednoj generaciji bendova koji bi da se prijave na ovakve festivale?

Dođite i samo iskreno rokajte. Nemojte ni mnogo da razmišljate. To je kao u košarci. Ako razmišljate o trojci, promašićete. Trebalo bi da pratimo samo onaj prvi impuls. Ljudi svirajte, radite, nemojte da razmišljate o preprekama jer su one zapravo i dar koje nama daju mogućnost da još više rastemo. Nadam se da će ovaj festival još dugo da postoji. Da će pomoći bendovima da ih izgura, jer je jako teško napraviti platformu da ljudi sviraju uživo.

Tonski intervju poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović