Moramo poštovati jedni druge u različitim kontekstima

Knjiga "Nejednaki" Ivane Dragičević, novinarke i urednice spoljnopolitičkog programa televizije N1, govori o globalnim političkim i ekonomskim zbivanjima kojima je autorka svedočila kao reporter. Godinama putujući svetom, boraveći u različitim kriznim žarištima, ona iz prve ruke svedoči o ključnim trenucima savremenog doba i stavlja ih u kontekst koji je publici često nepoznat.  

Fotografije: n1info

"Kada se 20 godina bavite novinarstvom koje, nažalost, više nije uobičajeno za naše prostore, a to je da putujete svetom onakvim kakav on jeste i kada radite priče iz ratova i problematičnih područja, kada srećete neke ljude koji su naoko drugačiji od vas, ono što uvek ostavi prvi utisak jeste da svaki čovek u svom kontekstu ima svoju priču, svoju tugu, muku, ali ima i svoju sreću. Ako me je išta naučio moj posao, to je da svakom pristupam jednako, bez straha i otvoreno, ali i da moram, kao misleći i delujući čovek na ovom svetu, da pokušavam da razobličim laž i da se borim za nešto dobro, koje, ipak mislim, nakon svih groznih stvari koje smo i mi ovde prošli čuči u svakom od nas. Ono što nosim iz tog posla je apsolutno poštovanje drugih ljudi u kontekstima u kojima žive, kao i da, kada osetim ili detektujem zlo, da otvoreno kažem da je zlo zlo", objašnjava Ivana na početku razgovora za O radio. 

Od kojih ste sagovornika najviše saznali i naučili?

Uvek na neki način najautentičnije, najiskrenije i najotvorenije priče dobiješ od onih koje nazivamo "običnim, malim ljudima". Međutim, niko od nas nije ni mali ni običan, već autentičan, jer je drugačiji, jer je, kao što u knjizi i pišem, nejednak, ima neku svoju životnu liniju koja ga je dovela do te tačke da je stajao ispred moje kamere. Nikada me nisu impresionirali autoriteti, u smislu da sam imala neki strah da sedim ispred nekih predsednika, premijera i drugih važnih ljudi. Od svih ljudi s kojima sam ja kroz život razgovara, priče taksiste u Briselu, prodavca u Kuvajtu, člana benda iz Damaska iz Sirije su u meni ostavile mnogo više traga nego priče i razgovori sa Bašarom al Asadom, Martijem Ahtisarijem, Nikolasom Hajekom, čovekom koji je stvorio imperiju Swatch-a i promenio celu filozofiju biznisa i industrije satova u Švajcarskoj, o čemu pišem u knjizi.

Međutim, veliki intelektualni autoriteti, kojih danas u svetu u bilo kojem području meni se skromno čini manjka, su nešto što te oduševi zato što svojim mozgom, načinom razmišljanja, pogledom na svet i dubinskom analizom i brigom za sve što nas globalno danas okružuje ostave neki trag i teraju tebe na dalje razmišljanje. U knjizi pominjem Anatolija Mihajlova, beloruskog akademika i disidenta koji priča o ulozi intelektualca danas u svetu, kao i Roberta Skidelskog, ekonomsko teoretičara koji priča o povezanosti politike i ekonomije i o važnosti razumevanja sveta u nekim možda drugačijim kategorijama od onih koje smo do sada poznavali.

Kao što ste već rekli, nejednaki smo u raznim aspektima, ali koje su to nejednakosti koje nas najviše dele i kao društva i kao pojedince?

Nejednakost se danas u svetu detektuje u bilo kom globalnom forumu ili ekonomskim istraživanjima od strane organizacija kao što su OECD, Svetska banka, Svetski ekonomski forum u Davosu ili bilo kog drugog relevantnog tela koje se bavi problemima savremenog globalnog sveta i globalizacije. Nejednakost se detektuje primarno u ekonomskoj sferi, kao jedno od ključnih izazova koje stoji pred celim svetom i koje se generisalo kao jedno od posledica globalizacije, koja je trebalo da bude proces koji će svima na svetu doneti jednake prilike i mogućnosti. Međutim, nije se to dogodilo pa imamo nejednakosti između društava i država. Na primer, dva dolara danas nemaju istu vrednost u Bombaju i na Menhetnu. Uprkos svim tim razlikama i nejednakostima u svim svojim raznorodnim oblicima tog značenja poput bogatstva i siromaštva, žena i muškaraca, rasnih, klasnih, socioekonomskih i ostalih, u svetu koji je tako koncipiran, utopijski je uvek bilo razmišljanja o megalitarnim društvima, ali mi barem moramo jedni druge početi da poštujemo u tim različitim kontekstima, ako ništa drugo.

To je ono o čemu ja pišem, jer ako svet ne može biti jednakiji jer možda je prirodno da smo nejednaki, da bude možda paravedniji, iskreniji i odgovorniji prema svima nama pojedinačno. Taj proces je danas doveo do onoga što imamo a to je jedna sumnja ljudi u koncept sveta u kojem živimo, u koncept liberalne i predstavničke demokratije. Ljudi ne veruju više političkim elitama, pojavljuju se ponovo populistički pokreti, koji na jedan zavodljiv, ali po meni opasan način obećavaju drugačiji i bolji svet u kom ćemo se mi opet vratiti sebi samima, a lako nas je i tehnologija i taj proces globalizacije, koliko god ona bila nepravedna, povezao.

Mislim da mi ipak moramo tražiti neki zajednički odgovor jer ako postoji jedna stvar koja nas sve veže, a što svi možemo shvatiti, to je da je naš zajednički dom planeta zemlja i da su klimatske promene nešto što će uticati na sve nas. Ako mi ne možemo preći preko naših malih mržnji i distinkcija, umišljanja da smo važni u tom velikom svetu u ovim našim malim sredinama koje odumiru, bilo da gledamo prostor bivše Jugoslavije, Balkana ili Evrope, onda je možda bolje da stvari opet krenu ružnim tokom pa da nas opet podsete na istoriju i to da je bolje pokušavati graditi nešto dobro. Ono što mene zabrinjava i kao osobu i kao novinara je ta elementarna glupost na koju ljudi pristaju jer misle da će biti zaštićeniji u nekom svom okviru. To je nešto na šta ja kao ljudsko biće ne mogu da pristanem.  

Koji su to društveni procesi u kojima mi, kao pojedinci, ali i kao masa, ne učestvujemo dovoljno i o kojima zapravo malo znamo ili ih nismo ni svesni?

Sve ono što svako od nas oseća – da mu je možda plata mala, da za svoj rad ne dobija onoliko koliko bi trebalo, da ne može naći posao, da ga muče ti političari sa televizije koji pričaju bajke koje mi ne vidimo u našem stvarnom životu. To su sve stvari koje se ne događaju samo nama, već se događaju globalno. To je samo jedna mala ilustracija današnjeg sveta koji traga za nekim novim odgovorima pred mnogo pitanja koja se svima nama postavljaju. Nama je pre tri godine na vrata u region došla ta globalna priča, pitanje migracija. Mi dan danas imamo ljude po mračim, zatvorenim džepovima Balkana, nakon što su se ti legalni putevi prolaska zatvorili. Taj prostor na kom se mi nalazimo je navodno geostrateški važan zbog ne znam kakvih interesa velikih sila, a ja mislim da smo mi ovde sami od sebe napravili provinciju i ne shvatamo da je sa ovih prostora došlo mnogo ideja koje su u nekom istorijskom periodu bile i globalno važne. Možda neko stavlja pod upitnik nešto što se nekada zvalo politika nesvrstanih. Gledajući današnju geopolitičku kartu sveta i priču da je Afrika najbrže rastući kontinent i da će do 2050. godine pola afričkog stanovništva biti mlađe od 35 godina, vidimo da su to neki prirodni, istorijski procesi koji se neminovno dešavaju a kad ti živiš u njima možda je teško reagovati.

Mislim da mi sami sebe moramo osnažiti i ne dopustiti da nam globalno, koje se svih nas tiče jer apsolutno korespondira sa nama lokalno u svakom momentu, postane strano, već moramo svaku našu priču stavljati u kontekst, ozbiljno, informisano i odgovorno, koliko god je svima nama užasno teško i koliko god nas muče emocije u našim životima. Moramo shvatiti da živimo u svetu u kojem pojave utiču jedne na drugu i moramo se aktivno postaviti prema tome.

Koji su izazovi spoljnopolitičkog urednika na televiziji i jednog terenskog novinara?

Moram opet da naglasim da smo se mi svi provincijalizovali u tom smislu da više ne postoji novinarstvo, odnosno da je, kao i cela naša ekonomija, devastirano. Ne ulaže se u ljude, ne ulaže se u ono što je nekada bilo normalno, a to je da svaki iole ozbiljan medij ima neku dopisničku mrežu relevantnih ljudi koji prate stvari. Više nema onih trenutaka koje sam ja, recimo, kao dete doživljavala, a to je da se u situacijama kada se nešto važno događalo čak i trčalo po novine na kiosk, jer znaš da je novinar A na nekom mestu koje tebe zanima, da bi pročitao baš tu reportažu koju je on napisao. To je jedan izazov nas ovde u regiji, jer smo se provinicijalizovali i mislimo da samo naš politički ili ekonomski kontekst sam za sebe postoji na ovom svetu.

S druge strane, tu je izazov modernih tehnologija i društvenih mreža. Dokazalo se i pravnim putem da svet informisanja u doba društvenih mreža nije nešto što daje pravu i tačnu informaciju, već stvarate takozvane bablove istomišljenika, manipuliše se javnim mišljenjem, koriste se naši podaci kako bi nekim propagandnim ili marketinškim principima uticali na javno mnjenje a ne daju profesionalnu informaciju. Ako gledate globalno, veliki mediji danas sve više ulažu u nove istraživačke timove, u nešto što se zove fact checking, odnosno proveravanje činjenica u toj kakofoniji svega, gde se za deset sekundi Tviterom ili nečim drugim svetom proširi apsolutna i notorna laž.

To su po meni neki ključni izazovi s kojima se mi ovde, koji se bavimo spoljnom politikom u regiji moramo boriti. Manipulacija/fake news  je i globalni izazov za novinarstvo danas. Ja mislim da apsolutno ima potrebe, želje i volje ljudi da budu informisani, međutim, mi kao mediji na ovakav način na koji funkcionišemo, totalno hendikepirani na mnogo načina, pre svega finansijski, ne možemo pružiti taj element u informisanju.

Zašto knjiga? Da li su razlog možda sadržaji koji nisu mogli da stanu u televizijski kadar i koji televizija ne može da objasni svojim jezikom?

Televizija je fantastičan medij. Kako kažu, slika govori više od hiljadu reči. Mnogo toga na svetu i u nekim globalnim procesima se menjalo zahvaljujući tome što je neka televizijska kamera ušla negde. U knjizi govorim, na primer, o Etiopiji osamdesetih i gladi koja je izazvala globalnu akciju nakon što je ekipa BBC-a ušla u to područje. Imamo desetine primera fotografija iz nekih svetskih kriznih žarišta koje su, kada su objavljene u nekim globalnim dnevnim listovima, preokrenule svet i procese nakon toga. Dakle, nije razlog to što nešto nije stalo u televizijske minute, nego je druga forma i način ekspresije onoga što je mene okupiralo ustvari, a to je da je knjiga zaista jedini medij u kome sam mogla ispričati sliku današnjeg sveta i mapirati neke ključne tačke, procese, protagoniste, dileme i izazove s kojima se svet susreće danas. Jedina forma u kojoj sam ja videla da je to moguće je bila knjiga. 

Razgovor sa Ivanom možete poslušati u plejeru.   

Jovana Golubović