Milica McClure: Znam šta želim od muzike

Svet domaće i regionalne muzike prepun je odličnih mladih bendova koje jednostavno treba pronaći, poslušati i uveriti se da mladi ne samo da znaju šta i kako treba raditi u budućnosti, kada je reč o opštim stvarima, nego i kako se pravi nova, autorska, kvalitetna muzika. Bend McClure koju predvodi Milica Jovanović svojim pesmama, nastupom i energijom uliva nadu da će budući naraštaji slušati i praviti muziku koja vredi. Uskoro su u studiju gde će realizovati svoj prvi EP, a Milica je sa bendom, po četvrti put bila gošća Prepad festivala.

"Mislim da je ovo moj četvrti nastup na Prepadu, tako da nije da sam baš nova u Prepad multiverzumu, ali ovaj je bio baš onako specifičan i zanimljiv. Jako je bila fina energija i mislim da je svirka na koju je publika, rekla bih, odlično reagovala. Bili su radosni i plesali, pevali. i to mi bilo mnogo zanimljivo. Sve, u svemu, dobar, pozitivan utisak", ispričala nam je Milica na početku razgovora.

Koliko su se tvoji nastupi razlikovali jedan od drugog tokom godina?

Ekipa sa kojom sam nastupala na Prepadu je svaki put bila drugačija. Prvi put, to je bio moj, kao, prvi bend, odnosno to nije ni bio baš pravi bend jer je nastao dve nedelje pre festivala. Znala sam da mi treba bend pa smo se sastavili nekako na brzinu. Bubanj, bas, ukulele i ja na klavijaturi i voklalu, nabudžili smo neki program i sve se posle raspalo. Sve nas je opičila trema, ja sam posle plakala (smeh), a od toga smo malo napredovali. Sledeće godine sam svirala sa mojim dragim drugaricama sa odseka za harfu, iz Mokranjca, Minom i Tatjanom. To je bilo iskreno, sjajno. Bili smo u Devojačkom parku, bio je zalazak Sunca, septembar, toplo, lepo. Još harfa, pa to je bilo genijalno. I nakon svega, sada, na ovom fandrejzeru i na Prepadu, mislim, da je to ista demografija ljudi koji u glavnom dolaze. tako da bili su već poznata lica, ali opet bilo je izvenredno. Uz sve to jako lep prostor.

Zanimljiva su ta, da kažem, lutanja. Gde si se ipak najbolje osećala, u kojoj kombinaciji pratećeg benda?

Pa generalno, uvek mi je sada draže da sviram sa više ljudi, to jest sa celim svojim sastavom, jer se onda osećam slobodnije, mogu da soliram i da improvizujem. Znam da imam neku potporu, mogu na nešto da se oslonim. Ako nešto i pogrešim, ne mora nužno mnogo da se čuje. Tako da, mnogo mi je lagodnije da sviram sa bendom, a mislim i da moja muzika stvarno dolazi do izražaja kada ima taj sastav benda. Međutim, volela bih u budućnosti da imam neke malo, da kažem, veće horske ansamble, neki akapela fazon da radim. To mi je veoma zanimljivo i baš volim da zapravo komponujem za glas, odnosno za više glasova. To do sada nisam mnogo radila. Pevam ja sa svojom gitaristkinjom, ali to mi nije dosta. Vola bih da imamo još pevača i pevačica.

Definitivno si tu šefica. Koliko ti je ta uloga nekog pokretača odgovara ili je pak problematična?

Izgleda da mi je od mladih dana to bilo u krvi, da ja nešto tu predvodim i vodim i naređujem. Mislim, šalim se, naravno, ne volim da išta namećem, ne volim da bude takva energija. Ali u isto vreme, što se muzike tiče, imam vrlo specifičan kriterijum i znam šta želim da postignem. I onda mi to nekako dođe  da budem, kao, vođa, šefica. Naravno, to nekad bude i naporno, jer, nemam uvek, u svakom momentu besprekornu ideju. Tu volim da se oslonim na tuđa mišljenja i tuđe ideje. U suštini, specifična je situacija, jer sve pesme sam ja pisala i postavila neku osnovu, temelj, a onda se na probama to dalje razvija. Očekivano je da ću ja onda imati glavnu reć.

Kako kod tebe ide taj proces stvaranja neke nove pesme, izbacivanja neke nove ideje i završetka celog tog procesa?

Zapravo, nisam baš dugo ništa pisala. Ali, kada dođe do toga, uglavnom, krenem da pevušim nešto po kući i onda shvatim da mi je sinula neka ideja za tekst ili za neku dobru melodiju. Onda sednem za klavir i krenem malo da sviruckam. Većina mojih pesama su stvarno mnogo jednostavne, prosti akordi. Koliko god ja imala muzičku školu, nisam nešto mnogo virtuozna na klaviru i to mi je više neka potpora. Mnogo sam virtuoznija sa glasom i iskreno, to mi je i i zanimljivije i prirodnije i intuitivnije od sviranja. Uglavnom sve nekako bude iz cuga, samo mi dođe da ispljunem neke reči. Sve to zavisi od toga da li sam u to momentu tužna, ljuta, iznervirana, ili nešto drugo. Sve se to desi spontanno i opušteno.Posle toga se na probi o tome diskutuje i onda se završi aranžman.

Šta je ono što te u današnje vreme najviše pokreće?

Mislim da je mene oduvek pokretao odnos sa ljudima i odnos prema ljudima, ali i tuđi odnos prema mene. Najviše pišem upravo o tim temama, bilo da su to ljubavni, prijateljski ili neki drugi odnosi. Postoje i pesme koje su kompletno izmišljene, samo kao kreativna lirika. Možda ipak najviše pišem o ljubavi i onome što je suprotno ljubavi, što ni ne znam kako bih definisala. Volim da pišem o svojim emotivnim doživljajima i sentimentima, koje se prožimaju u meni.

Kako danas doći do slušalaca, pogotovo neki mladi bend?

Mislim da je najbitnije svirati što češće, na što više mesta, ali  i svirati zajedno sa drugim bendovim. Jer, naprosto, mi sad imamo neku malu komunu. Tu su bendovi Cvat, Ubili su batlera i na primer Dejz, koji je sad izbacio EP, poslušajte, mnogo je sjajan, imaju i spot za pesmu "Ruzmarin". Kada funkcionišemo zajedno mislim da smo samoodrživi i mislim da je to jako bitno. Dan za danom je neka druga prilika, iako nije to ništa sad veliko i grandiozno, ali meni vrlo znači da me ljudi zovu, i da mi neko, koga ne poznajem, kaže da mu se dopala pesma.

Znam da ti je plan da studiraš nešto drugo, ali šta ako se desi ono što bi, možda, želela? Šta ako se otvore vrata za bavljanje muzikom na neki profesionalni način?

To bi bilo sjajno i neverovatno. Ne volim da stavljam pritisak na sebe, ili neko očekivanje od sebe, da će to biti moj put,  jer, stvarno, imam ogromnu pasiju za mnoge druge branše. U svakom slučaju ne bih nikada zanimarila muziku i zapostavila je.

Situacija koja nas je zadesila početkom novembra i tragedija u Novom Sadu mnoge umetnike je ostavila bez želje za kreativnim izražavanjem. Neki su, pak, uspeli da to pretoče u nešto što je kreativno. Kakva je situacija kod tebe?

Kad je još bila situacija sveža, oko pada nadstrešnice, mislim da sam u novembru pisala baš nešto. Ali, to su neke stvari sa kojima se ne osećam lagodno da uopšte delim sa svetom. Meni je to toliko bolno i teško i sirovo, da ne znam nikako bih mogla da dođem i da pevam o tome, što ne znači da je nemoguće. Samo je to da nisam sposobna da te neke kolektivne emocije i kolektivnu svest uopšte pretočim u nešto. Kad god sam pisala o nečemu teškom, uvek je tu neka doza opuštenosti, laganosti i vedrine. U ovome teško, nikako, ne mogu da nađem vedrinu i onda se borim s time da da to iznesem na neki adekvatan način. Ne bih se osećala kao da imam adekvatan način da to prenesem dalje.

Što se tiče snimaka, nekih video materijala i svega, gde ljudi mogu da pronađu nešto što ti radiš?

Pa, najviše ovako aktuelnih stvari na mom instagramu a što se tiče do sada izbačenih pesama tu je “Peace”, što je rađeno pre dve godine, a objavljeno prošle godine. To možete slušati gde god želite da slušate. Trenutno, ovog leta je u planu snimanje EP-a, verovatno, tako da će se to u nekom trenutku realizovati i dalje. U planu je još dosta svirki tokom leta, toga uvek ima.

Milicino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija