Kolektivna svest individue

Mladi novosadski umetnik Veroljub Naumović svojim prijektom pod nazivom "Deindividualizacija" pokrenuo je zanimljiv put ka stvaranju umetničkog dela, potpuno očišćenog od ličnog, dajući kolektivu maksimalnu slobodu stvaranja i transformisanja. Koristeći različite fomrate Veroljub je trasirao put, a posetioci izložbi u okviru ovog projekta izgradili kolektivnu sliku. Projekat "Deindividualizacija" je otvorenog karaktera i praktično se nastavlja i nakon završetka ove postavke, a sve to je samo nastavak prethodnih izložbi i ova, koja sa upravo danas završava je samo jedna u nizu. Dakle, projekat nije gotov, ali ova izložba jeste. Veoma sam zadovoljan i mislim da je ovo najbolja interakcija do sada" ispričao nam je Veroljub na početku razgovora u Dnevnoj Sobi Oradija.

O čemu se zapravo radi u ovom projektu?

Radi se o seriji izložbi gde sam ja rešio da dam slučajnim učesnicima, posetiocima, mogućnost da osatvare deo sebe i direktno utiču na umetničko delo. U ovom slučaju to je bio jedan crtež realizovan na zidu galerije, a uz to, na ovoj izložbi bilo je još dva rada, jedan u glini, terakoti, koji je realizovan ranije na istom principu kao i jedan koji je stvoren tokom izložbe u Beogradu na kocki.

Šta je ideja, zašto si pokrenuo ovaj projekat?

Motiva i razloga za ovaj projekat ima više, ali izdvaja se osećaj preplavljenosti globalnim društvom i mogućnošću da kontaktiramo s ljudima širom sveta. Osećaj da sam ja samo jedan u ogromnom moru ljudi i da ne mogu na poseban način da se izdvojim, što bih kao umetnik trebalo da činim, jer to i ono što društvo od umetnika generalno očekuje me je pokrenuo da napravim ovaj projekat.

Kako to tehnički funkcioniše?

U nastanku i počecima ovog projekta ja sam sa posetiocima sarađivao i ostavljao neke tragove. Vremenom sam to vrlo brzo izbacio jer sam primetio da to u suštini nije potreno. Mislim da je mnogo snažnija poruka kad ja ne učestvujem. Na prethodnim izložbama sam radio neku vrstu piktograma ili naznake šta treba da rade, a sada, na ovoj izložbi ništa nije bilo potrebno. Ima tu i mojih prijatelja koji su bili na prethodnim izložbama pa su već znali šta treba da rade i šta ih očekuje. Bilo je i onih koji su želeli pre izložbe da ostave nešto međutim sačekali smo otvaranje i nisam im dao (smeh). Posle toga sam im sve dao. Bio je jedan kolega koji je ostavljao otiske stopala, a u Beogradu je bila jedna devojka koja je ljubila kocku i ostavljala je otiske svojih usana.

Da li može neko da pokvari to zajedničko delo?

Ne (smeh).

Šta se na kraju desi sa radovima? Izlažeš ih dalje, dorađuješ ili ostaljaš u originalu?

Svi komadi koji su realizovani na izložbama su u suštini gotovi. Kako ih ljudi naprave tako i ostaju. Jedino šta ja radim je definisanje formata, ka na primer kocka sa beogradkse izložbe ili pravougaonik sa novosadske, bila je i glina u nekom obliku, a i betnoska ploča od svežeg betona. Betnoska poloča je nakon završetka izložbe stajala u parku između Muzeja Vojvodine i Muzeja savremene umetnosti u Novom Sadu, ali mislim da je uništena kada su je premeštali. Ovaj posledji rad je na zidu, pa se ne može sačuvati, ali postoji foto dokumenatcija. Neke radove sa prethodnih izložbi sam sačuvao i povremeno ih izlažem.

Zašto baš Deindividualizacija?

Sociološki gledano, na umetnost se ne gleda kao na nešto što stvaraju pojedinci već čitava društva koja deluju kroz te pojedince, kao kanal kroz koji se deluje i to je prosto njihov posao u podeli rada, ne rade ih zbog sebe već zbog društva. Ja sam hteo to da obrnem odnosno da društvo deluje direktno i da se na određeni način gubi  individualnost i njihovi specifični tragovi kroz delovanje drugih i vreme se praktično gube. Razmišljao sam i o tome da se izađe i van formata. Negde to nije moguće kao na primer u toj terakoti, ali na zidu je to bilo moguće. Obeležio sam jedan pravougaonik i većina ljudi je delovala unutar označenog dela, ali pojedini ljudi su izašli. Jedan prijatelj, koji je inače veoma visok, ostavio je jedan mali trag koliko je mogao da se protegne iznad obeleženog pravougaonika. To je pokušaj individualizacije i sila deindividualizacije koja radi potpuno sama.

Ako ne pričamo striktno o umetnosti, koliko se zarad kolektivnog moramo odreći ličnog i koliko nam kao društvu tako nešto fali?

Mislim da to zavisi od osobe do osobe. Postoje ljudi kojima je odvajanje za kolektiv u stvari lično dok je nekim ljudima potrebno više njihovog prostora. Svi smo na neki način u društvenom dogovoru gde odvajamo neki deo svoje slobode i ono što bi mi mogli da budemo da bismo mogli, kao celina, da funkcionišemo.

Na koji način mladi umetnici naše zemlje mogu da iskažu i pokažu svoje ideje i umeće?

Mladi umetnici kod nas mogu da rade potpuno isto što i udrugim državama, samo je mnogo komplikovanije (smeh). Mora mnogo više sebe da se ulaže kako bi se nešto postiglo mada poznajem kolege koje vrlo lepo uspevaju da plasiraju svoja dela u inostranstvo i to ne za malo novca. Teško je ući u sve to, manje je resursa odvojeno, a onda je veća "otimačina" za ono što se nudi. I to je jedna od tema koja se provlači kroz ovaj projekat

Približava nam se 2021. godina, šta očekuješ od prestonice kulture?

Na žalost, ne očekujem previše. Ono što sam do sada imao prilike da vidim ne uliva mi previše otpimizma, ali videćemo. Nadam se da grešim, ja se ipak nadam najboljem.

Šta bi izdvojio iz svog prethodnog rada?

Mogu da kažem da jedino čime sam baš zadovoljan iz prethodnog rada jeste upravo ovaj projekat, a to i jeste moj prvi veliki projekat. Pre toga su bila neka istraživanja i manji radovi pa se "lopta nije zakotrljala" na nekim drugim stvarima mada se u zadnje vreme vraćam nečemu što sam ranije radio u pripremanju nekih budućih projekata.

Šta te danas najviše inspiriše i pokreće da stvaraš?

Nauka, muzika, telo.

A da nisi umetnik šta bi bio? Naučnik, muzičar, body bilder?

(smeh) U suštini sam slučajno upao u umetnost jer je jedina stvar koja me je zanimala dok sam bio u srednjoj je da idem u teretanu, uz izlaske, igrice i slično. Želeo sam da upišem DIF, ali sam se pre prijemnog razboleo, a onda sam odlučio da upišem fotografiju kako ne bih pauzirao jednu godinu. Tu sam u sebi prepoznao neke svoje afinitete, poželeo sam da bildujem umetnost.

Gde će u narednom periodu moći da se pogledaju tvoji radovi i projekti?

Trenutno ništa nisam isplanirao, želim da malo odmorim od izlaganja, ali i da se posvetim razvijanju novih smerova u mom stvaralaštvu.

Koji materijal najviše voliš?

Beton i telo.

Jovan Marjanović