Ko je bio Suba i zašto nam je važno da znate?

Svaki ozbiljan grad vodi računa o svojim herojima, zaslužnim građanima, sportistima, umetnicima, ljudima koji su svoja dela utkali u izgradnju grada i učinili da društvo bude bolje. Često se baš za Novi Sad kaže da uglavnom priznaje one koji su se dokazali van svog grada, pa čak i tada, uspomena o njima izbledi. Možda bi tako bilo i u slučaju Mitra Subotića Sube, čiji je stvaralački, umetnički i kreativni proces tragično prekinut u dalekom Brazilu, u kome se dokazao ne samo Novosađanima, nego i celom svetu i za svoj rad primio mnogobrojna priznanja. Međutim, grupa njegovih prijatelja, umetnika i poštovalaca Subinog vizionarskog stvaralaštva organizovala se kroz Suba fondaciju i uz pomoć Fondacije EPK 2022 priredila izložbu/instalaciju pod nazivom "SUBA SOBA".

Programi u okviru izložbe traju još tokom ovog vikenda, uz nadu da ovakva ili slična postavka može da nađe prostor i postane stalna u Novom Sadu, jer Subina dela to zaista zaslužuju. Na čelu tima koji je radio vizuelni deo izložbe bila je Bosiljka Zirojević Lečić, akademska umetnica i profesorka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koja je i kustoskinja te izložbe.

"Atmosfera je odlična, ljudi su sjajni i velika mi je čast što sam deo ovog projekta. Pitali su me kako će to uticati na moj rad, međutim, Rex Ilusivii na mene utiče od moje petnaeste godine kada sam prvi imala prilike da čujem deo onoga što je Suba stvarao. U mojim formativnim godinama, na početku umetničke škole, nisam mnogo izlazila i nisam poznavala ljude koji su je stvarali, ali je muzika ta koja je komunicirala", pričala Bosiljka na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Ideja da se napravi nešto ovako postoji već godinama, kako je došlo do realizacije ovog projekta?

Možda nisam prava osoba za odgovor na to pitanje, jer je zapravo inicijator Suba fondacija, čiji članovi već dosta dugo rade na tome. Ja sam se priključila pre par meseci i zadužena sam za vizuelni deo izložbe, čiji sam i kustos. Glavni pokretači su Branka Parlić i udruženje za promociju nove muzike "Nove uši", Vera Kopicl i Zoran Janjetov, naš poznati strip crtač koji za sebe kaže da je Subin brat blizanac. Kao i Subina mama Ruža, koja sve ove godine pomaže da se promoviše muzika njenog sina. Tu su naravno i drugi prijatelji i umetnici koji su pomogli da se sve ovo desi i koji na tome rade više od dve godine.

Šta su od programa posetioci mogli da isprate tokom izložbe?

Prostor je takav da se vizuelni deo bazirao na predstavljanju Subinog lika i dela, ali, sa umetničke strane delo je, mislim, bilo najvažnije. Upravo zbog toga, sve vreme trajanja SUBA SOBE, a nadam se da će se sve ovo možda i produžiti, bile su organizovane razne radionice, predstavljanja, promocije, druženja, razgovori i sve je to moglo da se pogleda na sajtu Suba fondacije i Fondacije EPK 2022. Vizuelni deo samo prati ta dešavanja, a na izložbi je moguće preslušati njegov ogroman opus. I ja sam otkrila toliko stvari koje ranije nisam čula, razne muzike za predstave šriom sveta, poput Francuske i naravno, Brazila. Postoji i medijska soba, gde mogu da se pregledaju razni materijali, stariji i noviji, razni delovi TV emisija, kao i autentčne sprave na kojima je radio. Meni su, takođe, izuzetno zanimljivi ljudi koji su tu i koji su ga poznavali, sarađivali i družili se s njim.

Kakav je bio tvoj doživalj njegove muzike, samim tim i vizuelni odabir i koncept izložbe?

Krenuli smo od fotografija koje je trebalo odabrati, jer Suba fondacija ima ogroman materijal koji poseduje. Sa samih fotografija isijava njegova pozitivnost, njegove ličnosti i rada i to se odmah primeti. Ima tu i dosta fotografija gde je Suba sa svojim saradnicima, njih ima zaista mnogo, od Milana Mladeovića pa na dalje, a iz dalekog Brazila stigao je i njegov saradnik i najbliži prijatelj Žoao Paraiba. Pored fotografija, tu su i notni zapisi, ili ih ja barem tako zovem, a postoji i jedna vitrina u kojoj se nalaze Subine lične stvari. Tu je i dokument iz perioda kada je dobio Uneskovu nagradu i još mnogo raznih dokumenata koji svedoče o njegovom radu. Dokumentacija je ozbiljna i jako velika, a ovo je samo mali deo koji smo izvadili za izložbu. Zamislila sam da ni fotografije ni dokumenti nemaju neki hronološki sled postavljanja, to su printovi fotografija različitih formata na čvršćim podlogama, koji su razbacani u prostoru, po zidovima, što svakako odražava njegov razigrani duh.

Šta je ono što ne znamo, a trebalo bi da znamo o Subi?

Imam neki lični odnos prema muzici, meni je muzika veoma važna, pogotovo njegova i vremenom to samo raste. Žoao je gost kod mene i mog supruga u stanu, pa se dodatno družimo i saznajem mnogo stvari. Možda mi je glavni utisak spoznaja koliko, je u stvari, nadrastao ovu sredinu. To nije ono da je stvaralac otišao odavde i napravio veliko ime, a mi nismo toga svesni. Milsim da to nije toliko važno. On je išao ispred svog vremena, muzički nisam toliko stručna da bih moga da to da ocenim, ali umetnički,  one je bio deo sveta, stvarajući i tražeći zvuk kroz muziku i glasove koji su ujedinili različite meridijane. To je bila njegova iskrena potreba - da ujedini svet kroz muziku. Ono što izuzetno cenim, a što sam otkrila tokom izložbe, to je neverovatna posvećenost radu i stvaranju i to jednostavno izvire iz njegovog lika i dela. Njegovu muziku sigurno znate, samo možda ne znate da je to on.

Nekada je teško postići određeni koncept, u vizuelnom ili umetničkom smislu uopšte. Kako to postižeš na svojim izložbama?

Moram reći da nikad ne radim za izložbu, to dolazi kroz umetnički rad i stvaralaštvo. Volim da radim u ateljeu, da se igram sa materijalima i vremenom se nakupi radova, odnosno, desi se neki ciklus. Volim da izlažem u raznim prostorima, jer tada prebacim svoj materijal u novo okruženje, gde i sama mogu da sagledam svoje radove. Treba imati plan, ali to meni dolazi kroz rad, pa tako dođem i do određenog koncepta.

Koliko je teško preneti znanje, iskustva i sam umetnički deo na mlade, buduće umetnike, tvoje studente?

Bavim se pedagoškim radom i imam tu sreću da mogu da prenosim znanja studentima. Ipak, to je dvosmerna ulica, jer se mi njima dajemo kao pedagozi, a oni nama vraćaju i učimo jedni od drugih. Oni uče i jedni od drugih, na greškama i to su neki univerzalni principi. Mislim da je najvažnije da budu posvećeni svom radu. Mi smo tu da pomognemo, da "duvamo u jedra", pa ako se vidi neka greška da na to ukažemo. Često se dešava da ostavim studenta da pogreši i sam uvidi grešku, jer mislim da se tako najbolje uči. Studente doživaljvam kao kolege koje su na početku svog procesa, a mi profesori smo kolege sa iskustvom koje nam pomaže da im ukažemo da određene stvari koje će prevazići brže ili sporije. Mislim da svaki umetnik treba da pronađe sebe. Radimo sa mladim ljudskim bićima, sa osećanjima. Neko bolje funkcioniše kada ga guraš, a neko to jednostavno ne voli i to treba proceniti, jer za svakog studenta važe posebni principi. Trenutno u grupi imam 16 studenata, a taj pristup zovemo grupno individualna nastava.

Svoj rad si predstavila na mnogim izložbama, često i van granica naše zemlje, kada će naši sugrađani imati priliku da vide tvoje radove uživo?

Nedavno je bila jedna izložba sa gospođom Vesnom Latinović u galeriji Bel Art, gde je nas četvoro umetnica izlagalo svoje radove, a ona je naše radove odnela u Budimpeštu na Art market, gde je preko našeg ministarstva učestvovalo više galerija. Tamo smo izlgeda dobro prošli, jer smo pozvani da radove izlažemo u Firenci, tako da će sledeće izložba izgleda biti tamo. Samostalnu izložbu sam imala pre neka dva meseca u Platoneumu. Kako sarađujem sa ogrankom SANU u Novom Sadu, gde sam u umetničkom savetu, oni su insistirali na tome da se ja predstavim, što mi je bilo malo bezveze jer sam u njihovom umeničkom savetu, ali ideja je bila da se baš predstave umetnici Saveta. To je bila prilika da pokažem nove radove koje sam u međuvremenu stvarala.

Polako svodimo račune o godini u kojoj je Novi Sad evropska prestonice kulture. Kako si zadovoljna sa onim što je urađeno?

Imam lično mišljenje i neki opšti utisak. Ako govorimo o opštem, stvari se dešavaju, okej je, ima raznih događaja. Lično, sa Fondacijom EPK 2022 ne sarađujem, ovaj projekat je bio posredno sa njima, a i EPK se tu uključio na kraju. A zašto baš nisam zadovoljna? Zato što se najmanje računa vodilo o umetničkom stvaralaštvu. Mislim da to ljudi iz EPK ne razumeju, odnosno, način na koji je to moglo da se razvije. Jedna stvar je izložba, predstavljanje, festival, koncert, razni događaji koji su prezentovali nešto što već postoji. Takav pristup je zaista jednostavan i puno ljudi to može da uradi. Da li je neko pitao umetnika kako stvara, šta mu za taj proces treba da bi stvorio umetničko delo? Mir, tišina, prostor, ali i da li su to neke finansije, materijali ili slično? I pritom ne mislim samo na vizuelnu umetnost. Mogli su da se naprave konkursi za umetničko staralaštvo, a to uopšte ne košta mnogo. Pritom je to za mlade ljude jako motivišuće, za produkciju novih dela, gde bi nastale nove umetničke vrednosti. Bilo je toga, ali zaista malo. Svetao primer je bio kada je šest novosadskih kompozitorki stvorilo potpuno nove kompozicije, a to su uradile Vera Kopicl i Silvija Dražić u saradnji sa Fondacijom EPK. Nije sve zabava, što je lepo, ali mnogo toga novog je moglo da se napravi. Novi Sad ima izuzetno bogatu, plodnu umetničku scenu. To je sve underground!

Još danas je postavka SUBA SOBE, šta je danas na programu?

Tako je, još danas imamo moje, kustosko vođenje kroz izložbu u 17 časova, od 18 je izbor spotova sa Subinom muzikom, dok je za sam kraj predviđena žurka pod nazivom „Ko je Rex Ilusivii?“ gde nastupaju Modern Quartet, Žoao Paraiba, Ivan Fece Firči i drugi.

Gostovanje Bosiljke Zirojević Lečić u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija i Suba fondacija