Društvo / Intervju
Kada se dobro projeketuje i most od špageta može da izdrži više od sto kilograma
Već nekoliko godina u Novom Pazaru održava se veoma zanimljvo takmičenje u pravljenju mostova - od špageta! Ove godine takmičilo se više od 120 učesnika iz osam zemalja, a predstavnici Novosadskog univerziteta osvojili su nagrade i u arhitektonskom i u građevinskom delu takmičenja. Milan Jovin, student treće godine na Fakutetu tehničkih nauka iz Novog Sada (smer građevinarstvo i geodezija) već dve godine je deo tima svog fakulteta. Most njihove ekpe odneo je ove godine treću nagradu.
"Studenti iz Maribora su pre nekih osam godina započeli ovo takmičenje. Most se pravi od špageta koje imaju specifična svojstva i kada se upotrebe na pravi način, kada se adekvatno otperete i izgradi se konstrukcija, takav most može da izdrži veoma veliko otperećenje", priča Milan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Naša ekipa se i ove godine pokazala sjajno, kakvi su bili rezultati?
Prošle godine smo osvojili prvo mesto i naš most je tada izdržao neverovatnih 120 kilograma, iako je on sam bio težak tek jedan kilogram i dvesta grama. I kada pitam nekoga ko nije iz struke, šta misli, koliko bi takav most mogao da izdrži, uglavnom ljudi očekuju da je izdržao oko pet kilograma. Ove godine smo osvojili treće mesto, bio sam sa novom ekipom, a prošle godine sam bio sa starijim kolegama. Ono što nam je bilo važno jeste da smo uspeli da nadmašimo prošlogodišnji rekord, odnosno, uspeli smo da postignemo rezultat od čak 134 kilograma.
Šta se sve koristi u izrgadnji takvog mosta?
Od materijala se koriste samo špagete i lepak. Svaka ekipa dobija špagete i pištolj sa silikonskim lepkom, a za proces postavke mogu se koristiti gumice dok se lepak ne osuši. Konstrukcija se naravno prethodno osmišljava, to smo uradili sa našim profesorima koji su nam pomogli da osmislimo najbolje rešenje, na osnovu oteprećenja koje nam je zadato. Prošle godine je to bilo na sredini mosta, a ove godine na trećini. Na takmičenje smo došli spremni i imali 15 sati da most završimo, podeljeno u tri dana. Potrebno je da se most što pre završi, kako bi imao vremena da se suši.
Kakva je razlika između pravog mosta i ovog od špageta?
Zapravo, nema nikakve razlike. Postoji razlika, naravno, u materijalima, ali kada radite ovaj most morate da razmišljate o istim stvarima i konstruktivni sistem je isti kao kod nekog realnog mosta.
Da li je ovo replika nekog mosta ili ste krenuli potpuno od nule da ga razvijate?
Krenuli smo potpuno od nule i uz savete naših profesora i savremenih softvera koji su pomogli da dođemo do naše konstrukcije.
Most je dakle izdržao 134 kile opterećenja, kako se to meri?
Most je to izdržao na trećini raspona, što je i bio zadatak ovogodišnjeg takmičenja, a meri se pomoću specijalno konstruisanog uređaja koji je napravio profesor sa Građevinskog fakulteta iz Novog Pazara. Opterećenje se meri statički, malo po malo, od jedne kile pa sve dok ne dođe do loma mosta. Mašina prepozna kada dođe i do najmanjeg loma, zaustavlja se opterećenje i odmah se očitava rezultat.
Dakle, most se polomi poput neke makete na filmu i nema šanse da ga vidimo na nekoj izložbi?
Zavisi. Prošle godine nam je pukao samo delić mosta, a ove godine se bogami, pola konstrukcije raspalo. Most od ove godine je uništen, ali onaj od prošle godine bi mogao da se izloži na nekoj postavci. Prošle godine smo imali zaista veliko interesovanje medija, ali i običnih ljudi, tako da verujem da bi neka vrsta izložbe ovih ostvarenja bila zanimljiva.
Na takmičenju je bila i ekipa sa Departmana za arhitekturu, kakva je razlika između vaša dva takmičenja i kako su oni prošli?
Sigurno da most može i lepše da se napravi, što je i bio njihov zadatak, dok smo mi razmišljali samo opterećenju. Naše arhitekte su osvojile prvo mesto i pokazale su kako estetski most može jako lepo da izgleda.
Nekako deluje da arhitekte i građevinci često imaju drugačije viđenje, pa čak i sukob oko određenih stvari. Zašto je to tako?
To je jednostavno tako (smeh). Milsim da je to zato što nam se često sudaraju ciljevi i da arhitekte očekuju od građevinaca da im izvedu nešto što možda i nije ostvarivo ili nije dovoljno sigurno. Ali, uvek se nađe zajednički jezik.
Šta tebe iz sektora gađevine najviše zanima?
Kada sam doša na fakultet sve me je zanimalo, svuda sam se tražio i mislim da sam fakultet iskoristio na najbolji mogući način, ne samo kao jedan stepenik do diplome, nego kao jedno putovanje gde ću se upoznati sa svim i odlučiti šta me najviše interesuje. Oprobao sam se i u projektovanju pomoću savremenih tehnologijama, koja će uskoro zaživeti i kod nas, dok se u svetu odavno radi na taj način. Najviše sam se pronašao u organizaciji i tehnologiji građenja. To je ono što me najviše zanima, odnosno, kako najbolje uklopiti tim koji će postići najbolje rezultate, a da se sve opet uradi u ograničenjima, kako iz ugla troškova tako i vremena.
Kako bi preporučio budućim studentima da upišu građevinski fakultet?
Ako se osvrnemo oko nas, vidimo da je građevinarstvo u procvatu, pogovoto nekoliko godina unazad. To je verovatno i razlog zašto se upisuje maksimalan broj studenata na naš fakultet. Gradnje je uvek bilo i pre pet hiljada godina i danas, a biće i u budućnosti. Čoveka, u ovom našem poslu, nikad neće moći da zameni računar. A posla ima mnogo.
Milanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
