Gluma mi je pomogla da se oslobodim strahova

Muzika i gluma su dve, može se reći, komplementane umetnosti. Znamo puno glumaca koji imaju sluha ili pevača koji su se oprobali u glumačkom pozivu, ali raditi i graditi dve ozbiljne karijere uporedo svakako nije česta pojava. Tek u takvim slučajevima pokazuje se koliko je jedan glumac ozbiljan pevač, ili pevačica. I obrnuto. Zato je specifičan slučaj Kristine Kike Jovanović, naše poznate glumice koja je svoju muzičku karijeru gradila i izgradila kroz bend E play, a sada, kao glavni vokal i prava frontgirl benda Kika.

"Prošla godina se završila najbolje što sam mogla da zamislim, a i ova godina je isto tako počela, mogu reći savršeno. Imali smo dve svirke koje su prošle izvanredno i ništa bolje nisam mogla da zamislim i poželim", ispričala nam je Kika na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Novi nastupi i koncerti su pokazali da se nešto i promenilo u odnosu na prethodni rad benda Kika?

Prethodni period, odnosno, moj prvi upliv u stvaranje i muzike i benda bio je više okrenut nekoj pank pop vrsti muzike. Bilo je to i šaljivo i tinejdžerski, pa i album se zvao "Posledice puberteta". Bilo je divno za oslobađanje, duhovito, ali i odlično za početak. Nakon toga se muzički smer malo promenio, samim tim i ekipa u bendu, iako smo svi ostali u super odnosima, jer jedini cilj ovoga jeste uživati i praviti dobru muziku. Vreme korone, kada je sve stalo, iskoristila sam da se prišljamčim svom burazeru koji je u dnevnoj sobi napravio studio gde možemo da radimo, a ja sam shvatila da uz to mora da ide neki baš dobar basisita pa smo zvali Baneta. Kada je došao i Matija u bend da svira sint, kockice su se sklopile pa je i nastao album "Na ivici mogućnosti“. Stvarali smo ga tako, kako i samo ima kaže, u studiju kod nas, rađen je baš dugo, a i to vreme je možda najbolje opisano u naslovu albuma.

Ko od vas najčešće dođe sa idejom i pokrene stvari kad se rade nove pesme?

Što se tiče tema, tekstova i prvobitne zamisli, skica, to uglavnom budem ja. Andreja je naš bubnjar i ja se zezam pa kažem da je šef benda, ali on je najdisciplinovaniji i uglavnom nam on određuje kako će teći ceo projekat. Naravno i Mateja i Bane su tu sa kreativne strane, dodaju svoje ideje i tako stvaramo. Svih četvoro smo različiti i mislim da je to baš dobro. Imamo slične muzičke esetetike, ali svako sluša nešto svoje, drugačije i onda se sve to dodaje u krajnji prozivod. Ideja koju donesem na kraju bude skroz drugačija, naravno, bolja (smeh) i zaista imam čast da radim sa sjajnim drugarima i odličnim muzičarima.

foto: Venator fotography

Je l' se dešavalo da neko iz publike prostestuje zato što nema gitare?

(smeh) Mi to pokrijemo energijom. I ja sam bila u fazonu da imamo gitaru, ipak je to uvek prvi izbor kada je rokenrol u pitanju, ali mislim da nama to ne fali. Pitaju nekad zašto nemamo gitaru, ali vrlo brzo zaključimo da nije nedostajala, znači da nam ne treba. Desilo se da je neko iz publike gledao u telefon, a ne u nas, ja sam baš u tom momentu htela da dodam vodu, pošto je bilo veoma toplo, pa je čovek sasvim slučajno dobio flašu u glavu. Ništa strašno, niko se nije ni povredio na naljutio, ali ipak ljudi kad dođu na koncert treba da gledaju na binu i slušaju muziku, a ne da gledaju u telefon.

Sada ste opet u studiju, vredni, šta se kuva, kada će to moći da se čuje?

U studiju smo i uskoro bi trebalo da izađe EP, u pitanju su četiri pesme, a možda će biti i peta, videćemo. Iako je svaka pesma priča za sebe, mi volimo da to bude objedinjeno. Ako je to album, onda je to nekih devet ili deset pesama koje imaju neku zajedničku liniju koja se provlači kroz njih. Možda je to i zato što dolazim iz glumačkog sveta, gde tekstovi i predstave moraju da imaju neku celinu koja sve to zaokružuje. I ekipa se potpuno slaže s tim. Imamo četiri pesme koje jesu svaka za sebe i drugačije su, veselije, svetlije i meni je jako drago da sam i sama izašla iz neke mračne, turobne, ali plodne faze. Super je to bilo, ali evo može i drugačije. Dakle, može da se piše i stvara i kad nisi potpuno unesrećen (smeh). Kada se sve to završi krećemo u kampanju, promociju, spotove, koncerte. Svirali smo dve nove pesme u Jugošpedu i masa je odreagovala odlično, što mi je jako drago.

foto: Dejan Lalić Lale

Gledajući vaš nastup jasno je da si ti prava frontgirl. Kako ti je bilo dok si bila u bendu E play, gde je ipak Maja domintna figura?

Navikla sam da, kada dobijem ulogu, uradim sve što je u mojoj moći da je ispunim. Taj rad u bendu E play mi je mnogo značio, prvo, jer sam radila sa izuzetnim muzičarima od kojih sam mnogo naučila, a onda obišli smo ceo Balkan, bila sam na velikim binama i doživiela sam sve to. Da sam morala odmah sama na binu kao glavni vokal, možda bih se tako nečeg i uplašila. Ovde sam bila u funkciji i benda i nečijeg dela i naravno nije tolika odgovornost kada si bek vokal. Kada sam krenula sa svojom muzikom bila sam u fazonu da moram odmah svima da se svidim, da budem dobra publici, šta ako ispadnem glupa, ali sam vrlo brzo shvatila da ću se nekom svideti, nekom ne i da je to ok. Tamo sam davala ono što se od mene očekivalo i što mi je bio zadatak, a sada bukvalno dajem sve od sebe. Može i to da bude mač sa dve oštrice jer u tome možeš i da pregoriš. Sve to ide i kroz iskustvo i staž sa mojim bendom, nalazi se mera svemu i mogu da kažem da sve više uživam.

Da li moraš da budeš fan da bi ušla u tako poznat i etabliran bend kao što je E play?

Kod mene se to desilo skroz slučajno, kao što mi se inače u životu stvari dešavaju. Moj brat i Nikola su radili album "Obični ljudi" benda E play i bio im je potreban je ženski bek vokal za pesmu "Divan dan", pored Bojane Vunturišević. Na nekom rođendanu, dok smo se zezali, Maja je čula kako pevam i predložila da probamo, njoj je delovalo da bi to dobro zvučalo. Otpevala sam, svi su bili zadovoljni i onda je predložila da probam i da budem deo benda i tako je to nekako počelo. Milsim da sam punih šest godina imala tu čast da budem članica benda E play.

Pretpostavljam da, makar okvirno, smišljaš neku vrstu koreografije za nastup?

Sve se to dešava na probama kada vežbamo i tada duplo više skačem nego na nastupu. Sve to radim da bih mogla da izdržim lajv nastup, kada me pukne adrenalin, da ne bih ostala bez daha. Sve se to priprema, ali određena vrsta pesme nagoni i na određeni pokret, pa valjda i telo zapamti da, kada se to peva, tako i telo radi, slično kao u predstavi. Kada nisam sigurna šta ide u predstavi, kada stanem na određeno mesto ili uradim neki pokret, sam tekst jednostavno krene. Na to se onda tokom probe javljaju razne ideje, pa je Matija predložio da na jednom mestu, kao, podignemo nogu, a baš mu hvala, to je najviši deo u pesmi i umesto da se koncentrišem na pevanje ja čekam momenat kad treba da dignem nogu (smeh). Isplao je preslatko, tako da je to sad deo koreografije koju redovno radimo na nastupima.

foto: Venator photography

Koliko si uticala na ostatak benda da malo više scenski razmišlja i da im približiš svoja iskustva iz glumačkog poziva?

Pa jeste, gluma je generalno i meni pomogla da osetim tu slobodu, odnosno, gluma mi je pomogla da se oslobodim straha da ispanem glupa pred ljudima. Sve te to oslobodi i ne bojiš se toliko da isprobaš nove stvari, a to širi dijapazon svega što može da se desi na sceni u toku koncerta. Mojim bendićima nije trebalo puno da ih nagovaram, verovatno je to već ležalo u njima. Opustili su se i imamo našu igranku na bini, a ako se i publika priključi tome, onda je to win win kombinacija.

U bendu utičete jedni na druge, a koliko neke uloge utiču na tebe i tvoje razmišljanje?

Dosta, baš dosta. Mislim da svakom ulogom dobijam neku širinu i pomaže mi da bolje razumem druge ljude, samim tim i sebe. Nisi ozlojeđen, ne dopuštaš emocijama da ti kvare život i mnogo toga shvatiš kroz uloge. Takođe, shvatiš da nema sve veze sa tobom i da stvari nisu isključivo lične. Jako je bitno da, kada god se pripremam za predstavu, moram da pročitam ceo tekst i to je već nešto novo. Već tada ulaziš u nečiji svet i moraš svoj ego da ostaviš po strani i shvatiš šta je pisac hteo time zaista da kaže. Sve to pomaže da napraviš i neki svoj tekst ili novu pesmu, na primer.

Kada bi mogla da biraš ulogu i komad, šta bi to bilo?

Do sada sam imala sreće, jer sam dobijala stvarno zanimljive uloge i to dosta različite, jer to znači da me ljudi različito doživljavaju. Milsim da bih volela nešto što bi me intimno zagrebalo, jer je to ono što može super da se desi u nekim procesima rada. Nešto što mislite da je skroz udaljeno od vas, uspete skroz da izlečite, jer isprovocira nešto od čega bežite i onda ta borba da bi dobro uradili ulogu može da posluži da popravite sebe. Teško mi je da sama izaberem, obično sam kao zec pred farovima, ako ima puno izbora onda zabodem i nemam odluku.

Foto: Tamara Antonović Petrović

Ako je izbor između filma i serije u odnosu na pozorište, šta prvo biraš?

Uh... U pozorištu sam imala znatno manje iskustva, ali mi se to sve mnogo sviđa, zato što svaki put nešto novo donesete i imate pravo na popravni, na sledećem izvođenju. Sve je jako živo i svaki put je ta predstava nova, jer si u drugačijem stanju, nisi isto raslopožen niti ti se isto dešavalo u žvotu. Jako je zanimljivo, ako imate privatno neke strašne lomove, kako ulazite u predstavu, kako se sa tim nosite i kako to donosi nešto novo. Ono što mi se u pozorištu sviđa je to što taj lik dobija novu dimenziju i dubinu svakim izvođenjem. Ima tu i drugih, propratnih stvari, tipa komplikacija u tehničkom izvođenju, može i kolega da se promeni, pa je opet sve drugačije. Film je sa druge strane sjajan, jer je sve beleži u datom trenutnku, što ostaje zauvek snimljeno. Ne znam šta bih pre odabrala, znam samo da bi mi sad prijao neki filmić, možda zato što već igram u pozorištu pa sam tu okej (smeh).

Koliko ima stvari koje te u glumačkom poslu nerviraju, poput stalnih poziva da se sa nekim slikaš?

Ma ne. U početku sam bila izbezumljena, jer sam shvatila da me prepoznaju i onda, kao, moram da pazim šta pričam, šta pijem, kako sedim, a onda sam shvatila da to što sam radila nekom prija, nekog je to uveselilo i to je za mene čast. Ako nekom ko je to prepoznao možeš da ulepšaš dan time što ćeš da se slikaš, meni je to super jer i oni meni ulepšaju dan. Čim ti neko priđe sa osmehom to izaziva obostranu radost. Ume da bude hevi kada nisam baš raspoložena, desilo mi se da sam skoro počela da plačem i onda me je neko video i poželeo da se slikamo. Naravno, to nema veze sa tim ljudima, čak su mi i pomogli da se izvučem iz bedaka.

Šta je ono što bi poželela sebi u godini koja je tek počela?

Prvo da budem zdrava, pošto sa tim uvek kuburim. Volela bih da što više sviramo, da se upoznamo sa različitim publikama, jer vidimo da različiti ljudi reaguju na našu muziku, što je meni baš super. Ono što smo već dogovorili je nastup u 14. februara u Domu omladine, sa Saletom Sedlarom i baš se radujemo. Želim, dakle, što više svirki, da završimo album i da uradimo spotove kako mi želimo. Očekujem da tokom ove godine konačno izađe i film koji smo snimili pre tri godine pod radnim nazivom "Frka" jako talentovanog hrvatskog reditelja Svebora Mihaela Jelića.

Kikino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

naslovna fotografija: Ana Miladinović