Glamur Dude Buržujke

Julija Petković (25) niška je glumica, koja je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pored glume, ona se još bavi muzikom i kabareom. Umetničko ime joj je Duda Buržujka, ima svoj bend Haikuzadanas i ove godine je na 10. TAKT festivalu, tradicionalnom akustično-kompozitorskom takmičenju, osvojila prvo mesto. Bila je među učesnicima i prethodne godine, kada je festival održan online, ali tada nije pobedila. Sada, kada je nastupala uživo sa bendom, potpuno je opčinila žiri i publiku svojom muzikom i scenskim nastupom, te je zasluženo ponela titulu pobednika.

Kako je nastala Duda Buržujka? Koje su njene osobine i po čemu se razlikuje od Julije?

Tako što se Duda Buržujka setila za vreme Julijinog studiranja kako da zaradi pare. Počela je da pušta muziku po kafićima i spontano smo shvatili da su to žurke kod Dude Buržujke na koje te tvoji nisu pustili i samo je tako nastavila da radi.

Da nije ovakvih kantautorskih festivala, da li bi mladi ljudi dobili priliku da nastupaju i koliko je to teško za neafirmisanog muzičara?

Da nema festivala to bi bilo mnogo, mnogo teže, zato što je ljudima uvek potrebno da im neko potvrdi da to vredi. Onda kada već neko ima festival za to, njima je to dodatna potvrda, da ti ljudi, ipak, nešto vrede. Ovako sami, teško bi mogli da dokažu da to što rade ima čak veću vrednost nego bilo šta što vidimo i čujemo.

Imali ste vrlo zanimljiv scenski nastup na TAKT-u. Da li misliš da je pored dobre muzike potreban i scenski nastup kako bi neko skrenuo pažnju na sebe?

Zavisi kakav ti je cilj. Nama je bilo jako zanimljivo da to bude jedna dodatna boja za celo pojavljivanje Dude Buržujke i mislim da nam je to najzanimljiviji put kojim ćemo dalje ići.

TAKT tradicionalno finalistima daje zadatke da urade pesmu na određenu temu, ove godine je to bila zabranjena ljubav. Koliko je teško za umetnika kada treba da stvori nešto po zadatku?

Zavisi. Na primer, ja ne volim da pišem tekstove na prvu loptu, kad čujem temu - kao ovo sad, zabranjena ljubav. Ne volim tu prvu loptu i onda mi je malo teže bilo dok skontam iz kog ugla da priđem toj temi. Mislim da je to individualna stvar. Zavisi ko kako piše tekstove, ko kako sagledava stvari.

AUTENTIČNOST STARIJIH KOMADA GARDEROBE NE MOŽE SE KOPIRATI

KAD DELIŠ BINU SA TATOM MOŽEŠ MNOGO DA NAUČIŠ

Da li je i koliko vama kao glumcima, koji ste navikli na scenu, lakše da izađete pred publiku i održite muzički performans?

Meni nije teško, čak mi je i zanimljivije, zato što je ovo baš u moje ime, skroz. Niko mi nije dao zadatak koji moram da ispunim. Sama sebi dajem zadatke i sama ih ispunjavam i onda mi je to mnogo zanimljivije, nego kad igram predstavu. Zavisi koju, ali ovo je baš autorski, autentično i moje. Ekipi isto nije teško, pošto se većina bavi glumom, samo joj je još veće uživanje.

Ti si neko ko se bavi i glumom i muzikom i kabareom. Ljudi koji su multimedijalni uglavnom ne vole da se svrstaju u jednu kategoriju. Kakav je slučaj kod tebe?

Ne volim da muziku svrstam u bilo koji žanr. U svemu što radim ne bih volela da imam žanr. Ne bih ništa nigde svrstavala, bitan je samo autorski rad i to je to.

Koja je razlika između juga i severa Srbije što se tiče kulturno-umetničkih događaja za mlade i za same kantautore?

Za kantautore je baš nebo i zemlja, zato što dole postoji još jedan dečko za kog ja znam da slično radi kao ja, Mitar Zorić. On sam sebi pravi scenu na ulici, ima još nekoliko ljudi sa kojima radi i on mi je onako bio otkrovenje, neko ko je baš imao veću hrabrost da tu svoju priču gura kako god ona prolazila. Tek sad ljudi kreću da reaguju na njega, posle ne znam koliko godina tog njegovog rada. Mislim da se strašno razlikuje, prvo što Novi Sad ima festival, drugo što je mnogo otvoreniji za nove stvari. Možda nekad i previše otvoren za previše novih stvari, ali opet je to nekako bolje nego biti potpuno zatvoren. Dole je potrebno da dođeš od nekud gde te je neko već pohvalio, pa da te ljudi prihvate kao nešto što vredi. Baš je nekako zatvoreno, kao neki vakuum. Tako da sam zahvalna mnogo Novom Sadu. Ovde sam studirala, znam ljude i dosta mi to snage daje i neku nadu da to treba i dalje da radim. Nekako je mnogo otvorenije i zahvalnije ovde stvarati.

TAKT važi za jednu veliku porodicu. Ljudi koji su nastupali ranijih godina uvek nekako dolaze na svaki sledeći festival i uključeni su u njega. Da li i ti i dalje želiš da budeš uključena u to?

Verovatno ću, ako budem tu, ispratiti sledeći TAKT i one nadalje. Mislim da se neću više prijavljivati za takmičarski deo, ali mnogo volim te ljude zato što su mi prvi dali priliku da krenem sa festivalskom pričom. Bili su preljubazni i prošle i ove godine i uvek će mi biti zadovoljstvo da se vratim tamo.

Intervju sa Dudom Buržujkom poslušaj u novom izdanju emisije Pop up:

S. Rudakijević

Foto: Privatna arhiva