Foto priče o pamćenju života

Goranka Matić prisutna je na umetničkoj i fotografskoj sceni već 40 godina. Od ranih osamdesetih godina prošlog veka, njen rad paralelno se odvijao u domenima novinske, reportažne, muzičke i umetničke fotografije. Ovih dana publika ima priliku da se upozna sa njenim opusom kroz retrospektivnu izložbu "Iskustvo u gužvi", postavljenoj u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Kako je to biti godinama u različitim gužvama, sa druge strane objektiva?

Ja sam, recimo, jednu deceniju slikala koncerte, a posle sam prešla na ulicu. Tih devedesetih godina prošlog veka ulična zbivanja su bila aktuelnija, dok muzike i nije bilo previše. Naslov "Iskustvo u gužvi" nastao je na osnovu jednog mog intervjua, pa je Una Popović, kustoskinja izložbe, samo malo modifikovala tu moju izjavu i tako smo došli do pravog naziva. Činjenica je da je moj fotografski život prve dve decenije stalno bio u gužvi. Tako smo došli do zajedničkog imenitelja za moj rad.

Vaša izložba se na neki način podudarila i sa reizdanjem kultne kompilacije "Paket aranžman“ (Jugoton/Croatia Records) na kojoj se nalaze tri beogradske grupe sa kojima ste direktno srađivali na njihovim počecima - Šarlo akrobata, Idoli i Električni orgazam. Svako od vas se razvijao u svom pravcu. Kako danas doživljavate tu zajedničku saradnju?

Moj rast je jedino u fotografskom smislu bio zajednički sa svima njima. Ja sam već u startu bila starija od svih njih deset godina, tako da sam u te foto projekte ušla kao zrela ličnost, dok su oni bili klinci. Dobro, svi smo zajedno bili ekipa iz beogradskog Studentskog kulturnog centra i iz komšiluka. Milan Mladenović (Šarlo Akrobata, Ekatarina velika) bio je u mojim soliterima, Zoran Kostić - Cane (Radnička kontrola, Partibrejkers) prekoputa u istom bloku na Novom Beogradu, Koja (Šarlo Akrobata, Disciplina kičme) u bloku 45... Ja sam u SKC ušla 1971. kada je otvoren, pri likovnom programu. Već sam bila odomaćena u prostoru. A kada su došli momci i devojke, sa svojom muzikom, lako sam im prišla iako nisam bila ta generacija, a nisam ni neki veliki poznavalac muzike. Mene su bili isterali iz muzičke škole, jer nisam imala ni osećaj za ritam, ni sluh... Više sam bila vizualac. Naravno, uvek sam navijala za njih, a danas kada čujem pesme iz tog vremena, sve me jako dirne i podseti me na vreme u kome su oni to stvarali. 

Ivica Vdović-VD i Milan Mladenović iz perioda grupe Šarlo akrobata

Sa grupom Idoli sam se najviše družila, jer sam im radila fotografije i dizajn za ploču "Odbrana i poslednji dani", a i našli smo se na neki način, kao familija. Sa Giletom iz Električnog orgazma se više družim danas nego u to vreme, dok sam za Koju sentimentalno vezana. "Paket aranžaman" je ipak nastao nezavisno od mene. Njega je uradila mlađa ekipa. Ja sam fotografisala na istoimenom koncertu, pre same kompilacije, tako da sam se samo vremenski pojavila kao fotografkinja uporedo sa njihovim počecima.

Da li vas je, možda, upravo muzika zapamtila kroz objektiv?

Pa, zapamtile su me različite interesne grupe. Muzika je ostala, zato što je taj jugoslovenski novi talas zaista bio nedostižan i ucrtao se duboko u našu muzičku istoriju. Ali opet, mnogi ljudi smatraju da mi je to bila vrlo bitna aktivnost. Ja sam inače i ozbiljan portretista, tako da sam gomilu ljudi slikala van ovih muzičkih dešavanja. Mnoge pisce, političare, glumce i ostale aktiviste raznih vrsta. Ova izložba zapravo jasno pokazuje slojevitost autora koji decenijama radi i na takav način prikazuje neku priču pamćenja grada i života tog vremena.

Mnoge vaše fotografije iz tog muzičkog perioda su rađene u crno-beloj tehnici, dok su kasniji radovi prikazani u boji. Kako gledate na ta dva različita žanra u fotografiji?

Napraviti fotografiju u boji je jako teško. Barem za mene važi to pravilo. Na početku karijere sam radila fotografije u crno-beloj tehnici jer mi je to bilo dostupno, sama sam mogla da razvijam filmove, razvijam fotografije... Ali sam zato koristila drugu priču, tj. tehniku. Fotografije sam drvenim bojicama farbala na dokument papiru, a zatim bi fiksirala dobijeni pigment kako se ne bi krunio. Ta tehnika je nastala prilikom rada na omotu albuma "Odbrana i poslednji dani" (1982) grupe Idoli. Delovalo mi je previše direktno da članove benda fotografišem u boji za potrebe unutrašnjeg omota. To sam primenjivala i prilikom dizajniranja fotografija za časopis "Start". To je baš izgledalo reprezentativno, a ja sam se pravila važna (smeh).

Album "Odbrana i poslednji dani" grupe Idoli

Posle su mnogi dizajneri i fotografi slično radili sa flomasterima?

Da, to je druga priča. Kao što su i pre radili sa tuševima, recimo one uspomene iz vojske, pa se onda ofarba lice u roze boju, uniforma u sivo-maslinastu, usta u crvenu, itd. Ovi moji "drvenjaci" su druga priča.

Da li ste se uvek osećali sigurno u gužvi?

Ja jesam. Nisam srljala da me nešto ponese. Ali zahvaljujući koncertima sam, kada su došla ulična zbivanja, razvila refleks sklanjanja. Moja je sreća što nisam odlazila na ratišta, niti sam ulazila u neke delikatne situacije. Sa druge strane sam, kao urednica fotografije u časopisu "Vreme", imala frku u susretu sa tim groznim ratnim scenama. Ali čovek brzo ogugla u takvom poslu.

Sa kojim periodom se zatvara program vaše izložbe?

U pitanju je naslov "Tiho teče Sutjeska" iz 2003. To je rad koji je nastao za potrebe izložbe u salonu Savremene umetnosti. Fotografisala sam freske Krste Hegedušića koje se nalaze u Memorijalnom centru na Tjentištu. Te freske su, tokom građanskog rata, bile devastirane, a bile su podignute u slavu Drugog svetskog rata. Tako da sam, na neki način završila priču, kao što sam fotkala beogradske izloge kada je preminuo Josip Broz Tito (na današnji dan, 4. maja 1980). Ovde sam slikala nešto što je bilo napravljeno u Titovo vreme, da bi bilo devastirano novijom razdeobinom naše bivše države.

Puno mladih ljudi je posetilo kako vašu izložbu, tako i onu posvećenu Novom talasu u Jugoslaviji. Kako gledate na mladost koja se danas razvija kroz pomenute motive?

Mladi imaju svoj izraz za interesovanja koja pokazuju za stvari koje su se dešavale početkom osamdesetih godina prošlog veka. Podseća me na moja interesovanja iz studentskog vremena, kada sam se zanimala za umetničke stvari i priče iz avangardnih tridesetih godina. Oni su, na neki način, deca i unuci učesnika toga vremena i imaju svoj pogled na priču koju su dobili od svojih roditelja ili prijatelja iz sličnih generacija, uz doživljaj svog momenta.

"Samo par sekundi za nas" - članovi beogradske grupe EKV sa prijateljima (Goranka je skroz desno u krupnom planu)

Oni tu stariju muziku koriste kao uspomenu sa kojom stavaraju novu. Tako je i sa fotografijom. Sa njom danas ne možeš ništa novo da napraviš, osim da ostaviš svoj lični pečat. Fotografiju radiš glavom, odnosno, onim što ti je u glavi. Tako ćeš znati kako da interpretiraš svou viziju – nebitno da li to radiš svesno ili nesvesno.

Razgovor sa Gorankom Matić u emisiji "Gost Oradija" poslušajte ovde:

Dušan Majkić

Fotografije: Goranka Matić i Bojana Janjić