Dunja Deurić: Fascinirana ljudskim glasom

Hor AKUD Sonja Marinković ima dugu tradiciju, a na njegovo čelo pre par godina došla je mlada i taletnovana dirigentikinja Dunja Deurić. Nakon prošlogodišnje pobede na najvećoj domaćoj smotri horova, Mokranjčevim danima, koji se tradicionalno održavaju u Negotinu, Dunja je sa ekipom koja čini ovaj hor krenula ka novim notama i pohodima.

"Nedavno smo se vratili sa priprema u Sremskim Karlovcima, intenzivno smo krenuli u sezonu koja dolazi. U narednom periodu očekuje nas nekoliko takmičenja i revijalnih nastupa, sve nam je to jako važno, pa je i dobra priprema neophodna", kaže ona na početku razgovora za Oradio.

Prošla godina bila je uspešna, osvojili ste naše najveće takmičenje u horskom pevanju?

Prošle godine u septembru bili smo na Mokranjčevim danima u Negotinu, njegovom rodnom mestu. Tamo se dugi niz godina održava skup horova koje se završava natpevavanjem, svojevrsnim takmičenjem koje smo mi osvojili. Nama je to bilo veoma važno. Dobili smo i nagradu u vidu celovečernjeg koncerta na ovogodišnjim Mokranjčevim danima i počeli smo da se pripremamo za to.

Ko su članovi hora i koliko oni moraju da budu stručni u muzičkom, pevačkom smislu?

Pevači su pretežno studenti, sadašnji ili bivši, pošto i sam AKUD pripada Univerzitetu u Novom Sadu. Međutim, mi nemamo ni jednog muzičara, odnosno pevača sa akademije, svi članovi hora su amateri u muzičkom smislu. Čitaju note, slabo (smeh), mogu da ih prepoznaju ali većina radi po sluhu. To naravno ne znači da ne uspevaju da savladaju težak program.

Da li pravite audicije, koliko često su potrebni novi članovi?

Novi članovi su uvek dobrodošli. Hor trenutno broji oko 30 ljudi, a audicije pravimo dva puta godišnje mada bi bilo najbolje, ako neko želi da se priključi horu, da to uradi u Septembru jer tada formiramo novi repretoar, okupljamo se posle letnje pauze i krećemo u novu sezonu.

Od klasike preko dobro poznatih melodija do rok opere... Kako biraš repertoar?

Repertoar biram po umetničkom kvalitetu, uz obavezan uslov da mi se kompozicije svide. Naravno, vodim računa o tome da to možemo da iznesemo, ali volim i da biram program koji nije izvođen. Konsultujem se i sa članovim hora, imaju šansu nešto da ponude (smeh) ali na kraju ja odlučim, mislim da tako mora da bude.

Zašto si se odlučila za hor, šta te u muzici još privlači?

Muzičku karijeru sam počela davno, u nižoj muzičkoj školi, ali prve kontakte sa ozbiljnijim muzičkim pristupom imala sam sa bratom. On je u jednom momentu, iako sam tada bila veoma mlada, odlučio da ću ja biti glavni vokal u njegovom bendu i od tad kreće moje istraživanje ljudskog glasa. Radila sam na sebi, istraživala i od tog momenta sam bila fascinirana ljudskim glasom i mogućnostima koje su ogromne. Sve je to kulminiralo kada me je uvažena profesorica Jasmina Nešković pozvala da preuzmem hor koji je ona tada vodila. Meni se ideja jako dopala zato što su bili u pitanju ljudi koji su veoma posvećeni, bez obzira na činjenicu da su u pevačkom smislu amateri, videla sam da sa njima mogu da istražujem i napravim nešto veliko.

Postoje i projekti koje si radila van hora?

Pored hora radim u muzičkoj školi "Kulturno sklonište", koju su osnovali Saška i Pera Jelić gde vodim vokalnu radionicu, radim sa taletnovanim klincima koji vole da pevaju. Imam i projekat sa bratom u okviru benda Demether koji postoji više od deset godina, a nadam se da ćemo još dugo raditi zajedno. Kao debitanti smo 2004. godine pobedili na Zaječarskoj gitarijadi, a nakon toga smo izdali dva albuma i snimili nekoliko spotova. Treći album je snimljen i čeka izdanje. Zanimljivo je da smo jedan album reizdali čak u Meksiku. Mi to zovemo krem metal, jer ima ženski vokal...

Sa kojim problemima se susreće hor AKUD Sonja Marinkovć?

Uh, problema ima mnogo. Uslovi u kojima radimo su uvek pod velikim znakom pitanja. Sala u kojoj vežbamo je mala i ne možemo da je dobijemo svaki dan. Vreme za rad nam je ograničeno a i uslovi sale ne zadovoljavaju adekvatan horski rad. Verovatno, kao i kod svih, veliki problem nam predstavlja materijalna podrška. Tu je svakako i vreme članova hora, na koje ne mogu da utičem...

Kakav je tvoj stav prema takmičenjima u horskoj muzici?

Mislim da su dobra i potrebna jer daju šansu ansamblima da napreduju, usavršavaju se i dobiju neki feedback o sopstvenom radu. Nisam previše oduševljena takmičarskim momentima, jer ko bude prvi ne mora biti i najbolji na određenom takmičenju, sve je to individualno od strane žirija. Naravno da znači kada negde osvojiš nagradu, ali ne mora da znači da si bio loš ako ti izmakne prvo mesto. Bilo bi dobro kada bi se uvelo više horskih festivala, da se horovi druže i nalaze na jednom mestu što češće. Novi Sad ima dosta horova, ali se retko susreću. Zbog toga je pokrenuta organizacija koja se zove "Udruženje horova Srbije" od strane profesorice Tamare Petijević i profesora Bogdana Đakovića. Podržavam tu inicijativu jer će se na taj način upoznati horovi, pevači i dirigenti, moći će da razmenjuju iskustva i ono što je najvažnije, da zapevaju zajedno.

Šta privatno slušaš?

Sve i svašta, kvalitetnu muziku raznih žanrova, stilova i epoha. Počela sam kao fan Doorsa, s obzirom na to da je tata stari roker, on me je uveo u taj svet. Za mene je omiljeni i najbolji pevač na svetu Serđo Blažić iz Atomskog Skloništa, volim Smak, mogla bih tako da nabrajam tri dana... (smeh) Do metal muzike sam stigla i zavolela je preko brata i benda, poslušam i džez, klasiku naravno, a verovao ili ne slušam privatno i horsku muziku. Slušam sve i svašta, kvalitetno. Može da me pogodi i neko naše nasleđe, naravno nikako turbo folk, nego kako ja to volim da kažem kada zapevaju dve bake "u sekundama" onda mogu i da zaplačem...

Jovan Marjanović