Dobra strana svetla

Katarina Popović je godinama pevala u beogradskom rok bendu Etar. Sada je došlo vreme za njenu solo karijeru, ali ovoga puta pod imenom Kale. U pitanju je, dakle, druga strana njene muzičke poezije i senzibiliteta. 

Kako si krenula u oblikovanje svojih novih kompozicija?

Etar je bio jedan dobar deo mog života i vrlo me je obeležio. Taj bend je, tačnije, označio moje odrastanje i muzičko, ali i izvođačko. Naučila sam šta je to na bini najvrednije, ali i šta je najvrednije iza nje. Uloženo je puno vremena i ljubavi ali, sa ove distance i mnogo razmišljanja. Etar je sa jedne strane, bio sačinjen od onih beskompromisnih rokenrolera ali, sa druge strane, nisu ga razumeli baš oni kojima smo hteli da približimo rok. Taj period zovem hodom po sigurnoj liniji. Ima tu i neke melanholije koja donekle oslikava i moje solo stvaralaštvo. Ali, uvek ima i svetla. Ja ga tako zakomplikujem, učinim ga teškim i onda dam neko razrešenje. 

Pesma "Horizont"

Upravo dolazimo do singla "Svetlo i dim". Da li on najavljuje solo album?

Zapravo, prva stvar koju sam izbacila je pesma "Horizont". Bio je raspisan konkurs za kompilaciju Femixeta 7 i ja sam bukvalno veče nakon poziva ženskim stvaraocima sanjala vrlo neobičan san. U tom snu je moj prijatelj i muzički producent Boban Janković stajao na železničkoj stanici sa mojim koferima i požurivao me je da ne zakasnim na voz. A tu je bila i Maja Cvetković iz sastava E-Play, koja je u snu bila železničar. Maja je, inače, baš te godine bila u žiriju za Femixetu. Čim sam se probudila, rešila sam da svih tih petnaest pesama budućeg duplog albuma polako počnem da promovišem. Skupila sam hrabrosti i odbacila samokritiku. Svaka podrška i te kako znači svakom stvaraocu, a istina je da kantautorki nekako ima manje na rokenrol sceni. Posle godinu dana od Femixete desio se konkurs za nagradu Milan Mladenović. Prijavila sam se sa kompozicijom "Svetlo i dim", tako da je sa njom ozbiljnije krenula moja solo priča.

Šta se dešava sa tim materijalom? 

Celokupan materijal je skoro skroz spreman. Čeka da se upakuje u miks i master. U ekipi imam par dragih kolega koje nikada ne bih ispuštala. Tu su Stevan Vejn (Knap), odličan gitarista povremeno sa basom u ruci, maestro trip hop bitova i gitara Đorđe Radunović (Atomic Shadows, Džkšn Fkšn), bubnjar Božidar Kaluđerović Kapa (Džkšn Fkšn) i Filip Tančić (bubanj/miks). Naravno, krećemo uskoro i sa snimanjem videa za sledeći singl koji se zove "Om". To je moja potreba i moja introspektiva, pa kroz to ime prizivam takvu vrstu mira. 

Šta je ono što povezuje sve tvoje nove pesme?

Ako jurimo jednu reč – definitivno bih rekla svetlo. Ali može to sve ostati i na slušaocu da prepozna. Uprkos sveprisutnoj melanholiji, uvek je pozitivan zaključak. I promocija albuma će se desiti uskoro, ne znam tačan datum. Samo znam da je većina muzičara u poslednjih godinu i po dana doživela veliki kreativni procvat, a u tom skupu sam i ja. 

Pesma "Svetlo i dim"

Pojasni mi malo, šta se tačno desilo tokom tog perioda bez svirki?

To je veliki životni poklon. Jer, prosto imaš potrebu da stvaraš i da pronalaziš taj svoj svet. A posebno u trenucima kada je sve oko tebe zbunjujuće i kada ne znaš šta se dešava. Dobro je došlo to vreme, da se malo prelistaju pesme, da neke stare melodije nađu neko svoje novo mesto… Ja se uvek trudim da u svemu što preživljavam vidim dobru stranu. Veliki rad ostaje i u nama samima.

Dušan Majkić