Društvo / Intervju
Dobar DJ mora da se bori
Nove generacije stvaraju nove, sebi svojstvene oblike i načine komunikacije, druženja, zabavljanja i umetnosti. Kada je reč o muzici, relacija između starije i mlađe generacije najbrže postane mutna, nerazumljiva i u prvom koraku neprihvatljiva, da bi kasnije, tokom vremena, razlike bile sve manje, a svetovi bi se približavali. Tako je bilo i pojavom disk džokeja, puštanja muzike i čitavog pokreta koji je bio potpuno nov još početkom osamdesetih. Jedan od onih koji je viziju novog zvuka i načina prenošenja umetnosti muzike na nov način shvatio još u svojim tinejdžerskim danima je naš sugrađanin Peter Pele Drezgić. Svoje iskustvo već punih 16 godina prenosi na mlađe generacije kroz svoju DJ školu koja je iznedrila neke od regionalnih, ali i zvezda koje imaju veoma zavidnu internacionalnu karijeru.
Kako je došlo do ideje da se pokrene DJ škola?
Nisam u tome sam, nas trojica smo u tome, a bio je i četvrti partner koji je verovatno i najbitniji u svemu tome, što je možda malo čudno, pošto je u pitanju sjajni gitarista Petar Jelić iz YU grupe. On je imao svoju muzičku školu koja se zvala Kulturno sklonište i u jednomo momentu je poželeo da ima i DJ školu. Kontaktirao je kolegu Vladimira Aćića koji je zvao kolegu Billy 9, pa su oni kontaktirali mene i nakon toga smo nas trojica napravili taj segment DJ škole. Deset godina smo bili svi zajedno, nakon čega je Petar prodao školu, odselio se za Švedsku, a onda smo se mi odvojili kao posebna celina i nazvali smo se Novosadska DJ škola i tako postoji punih šest godina, biće uskoro i sedma godina postojanja.
Koliko si novih didžejeva stvorio u našem gradu do sada?
Nemam tačne podatke, ali mislim da je sigurno više od 100 ljudi, možda čak i 150. Po generaciji imamo 10 do 15 učenika. U vreme kada smo bili u okviru zajedničke muzičke škole bili smo malo hednikepirani jer smo imali samo jednu prostoriju, odnosno, samo jedan termin koji smo mogli da radimo. Kada smo se odvojili povećali smo kapacitet pa trenutno imamo 18 učenika, podeljenih u više generacija. Program škole traje devet meseci, pratimo ritam srednjih škola i fakulteta pa se u školu kreće u oktobru, a završava se u junu, uz pauze za praznike, naravno. Naši kursevi su iz tri segmenta, početni, srednji i napredni kurs, pa faktički na svaka tri meseca možemo da upišemo novu generaciju. Tako se dešava da imamo učenike sa različitim nivoima znanja, u isto vreme u školi. Da, može se reći da je to dobra količina ljudi.
Šta je rano, a šta možda kasno da se neko prijavi i krene u školu?
Probali smo da radimo sa mlađima, jer, zvali su nas roditelji i pitali da li bismo primilo nekog ko ima 9 ili 10 godina. Jesu današnje genracije naprednije, ali nisu baš toliko koliko misle njihovi roditelji. Neka granica koju smo postavili je vreme kada sam i ja počeo da se zanimam za muziku ozbiljno, ne računam ono sa sedam godina kada sam počeo da slušam Radio Beograd 202, Disko susret, Dragana Kozlicu i slično. Muzika me je ipak ozbiljno "udarila" u prvom srednje, pa i mi mislimo da je to period kada bi neko trebalo da počne sa didžejingom. To pogotovo važi za mušku ekipu, ali svakako mi iz iskustva znamo da su to stariji tinejdžeri. Danas su neki jednostavniji uređaju relativno povoljni, kontroleri koji rade sa kompjuterima mogu se nabaviti za stotinak eura i dete može kod kuće da se igra i da radi nešto. Za polazak u školu mi kažemo da moraju da budu samosvesni, kako u životnom tako i u muzičkom smislu. Današnja omladina ima najveći problem u tome što ne poseduje muziku. Imaju oni ogroman broj pesama, ali su one negde, na nekom klaudu ili negde onlajn i nisu muziku uhvatili u ruku. Upravo zato, prvi segment škole su gramofoni, jer je to najtaktilniji deo opreme koje jedan DJ poseduje. To je jednini medijum koji možeš da držiš u rukama. Tu je i CD naravno, ali ploča ima svoj omot, možeš da pročitaš šta piše pozadi, da vidiš ko je pravio muziku, ko je bio producent, ko je pravio aranžman. To u modernoj muzici ne možeš. Možeš, ali moraš mnogo da se potrudiš. Zato je ploča prva i osnovna stvar koju učimo.
Mislim da najviše možeš i da pogrešiš kada ne barataš dobro pločama?
Moji počeci na tatinom gramofonu su bile polomljene igle (smeh). To je prosto tako, ali kada se dobro objasni, kada se ukaže da je to pipavo, onda nema problema. Generalno je sa gramofonima problem, kada dolaziš sa strane organizatora, uvek je problem kada gramofon treba da se postavi na binu.
Kakav je odnos tinejdžerki u odnosu na tijendžere što se tiče zainteresovanosti za polazak u DJ školu?
Devojke su uvek zrelije, verovatno celog života (smeh), ali u tom dobu devojke već znaju šta hoće, više su fokusirane i moglo se raditi i sa devojčicama od nekih 12 ili 13 godina starosti. Muškarci su na tom nivou u svojoj 16. godini života, što naravno nije pravilo.
Kakav je izbor muzike novih generacija, šta je ono što bi oni želeli da puštaju?
Ono što oni imaju na svom nalogu, Deezer, Spotify, Youtube ili bilo gde drugo. Za ovih 16 godina rada videli smo kako se muzika i ukusi menjaju. Ali, nastava u našoj DJ školi je grupna, a u grupi imamo tri do pet učenika. Postoje, naravno, individualni časovi, ali nastava je grupna i tu dolazi do preplitanja ukusa. U školi imamo i starije ljude, dosta starije od klinaca iz srednje škole, pa mladi pokupe ukuse od starijih. Svi smo različiti, da nam daš pet numera mi ćemo ih različito složiti. To je individualnost koju svako od nas poseduje, bilo bi loše da se svi isto oblačimo, vozimo ista kola, slušamo istu muziku. Svako od nas ima individualnu crtu koju daje tome. Kako slaže muziku, kako ređa i kako bira muziku. Kada dođu u školu imaju jednu ideju, a kada izađu imaju potpuno drugačije poglede na muziku. Kažu da se muzički ukus menja na godišnjem nivou, zamisli kako je kada si sa još četiri ili pet ljudi od kojih neko možda ima sličan ukus, a neko možda dijametralno suprotan. I to je super. Dakle, mi prvo učimo gramofone, nakon toga CD plejere i na kraju radimo sa kontrolerima i digitalnim formatima.
Kada radimo prvi deo, sa ploča, radimo sa pločama koje mi imamo tamo i generalno radimo sa duplikata, da bi ljudi naučili šta treba prvo da rade. Oni su, na neki način, usredsređeni na muziku koju im mi serviramo. Kada krenemo drugi mesec, tu su CD plejeri. Odnosno mi ih zovemo tako, a većina su realno medija plejeri koji uopšte ne moraju da imaju CD u sebi, nego puštaju muziku sa USB-a. Mi ih na početku usmeravamo, a onda ih pustimo da donesu svoju muziku. E, tu nastaje opšti haos. Donose nam muziku skinutu sa Jutjuba, pesme do pola, pesme od pola. Ljudi moraju da shvate da muzika koju imaju didžejevi, odnosno verzije koje se puštaju, nisu one koje se slušaju na radiju ili digitalnim platformama. Kada mi neko traži da mu narežem muziku vrlo brzo mi se ponovo javi da me pita kakva mi je to muzika, kakve su to verzije, jer naša pesma ne traje tri ili četiri minuta, nego traje po sedam ili osam minuta sa delovima koji su predviđeni za miksanje, gde je suvi ritam. Postoje specifični sajtovi gde se takva muzika skida ili se kupuju ploče. Dakle, mi učenike, da tako kažem, teramo da imaju takve verzije, ali za pohađanje škole nije vam potrebno ništa osim jednog USB stika. Svi imamo različite ukuse, ali se posle nekog vremena u školi to iskristališe, pa počnu da se stvaraju komune. Nije čudno što su se neki naši đaci nakon škole udružili, napravili neke organizacije i nastupali zajedno.
Koji su to uspesi koje su postigli đaci vaše škole?
Dugi niz godina je za nama, pa ja najviše volim da kažem da je udruživanje i organizovanje jedna od najvažnijih stvari koju mi ne propagiramo, ali volimo da vidimo da se ljudi udruže jer je tačno da će zajedno biti jači. Prva generacija koja je završila našu školu napravila je jedan od najvažnijih novosadskih festivala "Green Love", naravno da je Exit mnogo ozbiljan, svetski festival, ali ovo je festival koji je orijentisan na tehno muziku. To je pokrenulo udruženje koje se zvalo Respect DJ’s i iz toga je izrasla neka zelena inicijativa, a festival i dalje živi sa nekoliko izdanja tokom godine. To je nešto najjače što se izrodilo iz naše škole, možda ne kao didžejevi koji nastupaju, nego generalno kao ideja i organizacija. Pored muzike tu je i taj ekološki deo, išli smo nedavno i skupljali smeće po Šodrošu, baš je bila dobra akcija. Ne kažem da se sve desilo zahvaljujći nama, ali mi smo bili mesto gde su se ti ljudi povezali. Imamo dva momka koji su se spojlli i napravili saradnju pod nazivom Vantiz, Igor i Miloš, inače iz dve razlišite generacije. Sretali su se u školi, kliknuli su da nastupaju zajedno, prvo kroz didžejing, a onda su počeli sa lajv aktovima, kako to obično biva kod didžejeva. Snimili su lep lajv set na Lepenskom viru, trenutno se zovu Omnia i mislim da zvuče svetski.
OBRATI PAŽNJU
Što se idividualnih didžejeva tiče, veliko je pitanje šta je tačnu uspeh. Možda ono koliko si popularan i koliko te ljudi traže. Mi smo imalu tu sreću da se dve devojke, Lana i Katalina pobedile na prvom "Let’s mix it" beogradskom takmičenju, zauzele su prvo i drugo mesto. Nismo ih mi direktno spremali, one su završile školu i nakon godinu dana se prijavile na takmičenje, osvojile nagrade, što je nama dalo krila i potrvdilo da ipak radimo dobru stvar. Lana je sad pod okriljem Exita, njihov je ambasador i očekuju je nastupi na Ibici i veliki ugovori. To se ipak desilo zato što su nakon završetka škole nastavile aktivno time da se bave. Škola traje devet meseci, mi ćemo vas naučiti mnogo toga, ali to nije sve. I ja dan danas učim. Didžejing je usko vezan za napredak tehnologije i upravo zato što je tehnologija toliko napredovala, napredovali su i DJ nastupi. Kada se škola završi mora da se nastavi u dva smera. Jedan je vežbanje, miksanje, snimanje, produkcija sopstvenih pesama, a druga je socijalizacija, odnosno, odlazak na mesta gde se pušta dobra muzika.
Šta je za tebe dobar DJ?
On muziku mora da sluša drugačije. Mi kao ljudska bića smo navikli da uvek, sa oba uveta slušamo istu stvar. DJ ne sluša muziku tako. On sluša jednim uvetom jednu, a drugim drugu pesmu. To je konfuzno i to prvo mora da se savlada. Mi našim učenicima kažemo da ćemo im upropastiti način kako oni slušaju muziku i nikad više neće slušati muziku na isti način kao pre. Kada se sve to shvati, onda se demistifikuju razne stvari koje su vam bile nepoznate i onda shvatite da je puno toga šarena laža. Pravi didžejing se odigrava u nekim mračnim podrumima i klubovima, dok je na festivalima jako bitan šou. Ja uglvanom pratim didžejeve koji nisu popularni, to nisu velike svetske zvezde. Naravno, daleko od toga da ovi poznati nisu dobri, ne bi bili tu da nisu sjajni, ali to u jednom momentu postaje mašinerija koja je nezaustavljiva, pa se pribegava raznim drugim stvarima da ljudima bude dobar nastup, a pravi didžejing se nekako stavlja u drugi plan. Mora da postoji borba da bi to bilo dobro. Kada to uđe u neku kolotečinu onda može da postane, kako bi Rambo rekao, te jedno te isto.
Kakav ti je plan za ovo leto, šta ćeš ići da gledaš zanimljivo?
Pa Exit definitivno, to je moj redovan natup na Radio AS FM stejdžu sa mojom emisijom. Ponekad se bavim i tehničkim aspektom festivala, a što se tiče slušanja, generalno idem da slušam učenike koji rade negde. Trenutno smo u La Baru u Novom Sadu, a tu je i Diskont na samoj obali Dunava, to su lokali koji prijaju i gde zapravo može da se čuje taj andergaund i nešto što nije toliko komercijalno, što je u povoju i nadamo se da će biti dobro, pa da ćemo u narednom periodu njih slušati na velikim binama i festivalima.
Peletovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija