Društvo / Intervju
Damir Urban: U svetskoj fioci svi liče jedni na druge
Nakon uspešnog koncertnog albuma koji je izašao prošle godine, Damir Urban sa bendom dolazi 7. aprila u Novi Sad, u klub SKC Fabrika. Za tu priliku najavljuje set listu u kojoj će biti mnogo novih numera, ali i po neka stara, pa čak i neke koje nikad nije svirao pred novosadskim fanovima. Dan kasnije, Urban & 4 nastupiće i u Beogradu, u Domu omladine.
Tvoja karijera zaista traje dugo, ali deluje da si tek poslednjih godina došao u žižu javnosti. Šta su po tvom mišljenju faktori koji utiču na to?
Možda ranije nisam bio dovoljno dobar, uvek ističem da nisam školovan muzičar, ne znam, možda sam tek sad prošao taj demo stadijum i tek zadnjih godina radim albume vredne slušanja. Moja muzika je na prvu loptu normalna, ne radimo ništa nenormalno, ne koristimo čudne instrumente, normalna je i postavka benda, moje pevanje je možda malo teatralnije, ali smo ipak sasvim normalan band. Ipak i pored svega mi imamo neku hermetičnost i to teže dolazi i do radija i do publike. Možda je trebalo neko vreme da legne ta boja i taj kolorit, ali ne mogu reći da je na primer album "Hello" bolji od "Mamuta", znači da je trebalo neko vreme da to ipak stigne do slušalaca.
Hitovi ti svakako ne manjkaju, koliko to ima sa veze sa popularnošću?
Čini mi se da kad nekom gostujem na albumu pogodim pesmu na kojoj ću se pojaviti, deluje mi da to bolje odradim nego kada sam sebi uradim pesmu. Često mi govore moji iz benda, a i moja supruga, da imam potrebu da uništim pesmu, ona čuje pesme na akustičnoj gitari i u nekom sasvim drugom aranžmanu, laganoj pratnji i njoj to sve zvuči čudesno na početku a na kraju kada numeru dovedem do kraja ona je promenjena do neprepoznatljivosti. Ne znam, radim stvari da mene vesele i da meni budu zanimljive. Kad pesma postane takva da ja mogu da je slušam onda je ona prihvatljiva. Pa zamisli da napravim stvar koja se sviđa ljudima, a meni ne? To bi značilo da bi u narednih 15 godina na bini morao glumiti majmuna!
Kakav je tvoj odnos prema nagradama?
Čini mi se da sam više nagrada dobijao ranije dok je scena bila jača, bogatija, nekako su mogli da me uporede, ali kako scena pada mi se jednostavno ne uklapamo u te dodele u i to društvo uopšte tako da nas nagrade u zadnje vreme nekako mimoilaze. Možda su shvatili da mi nagrade ne znače ništa i da im svojim izjavama rušim koncept pa me ni ne zovu. Bolje nego da me zovu, pa da samo posle imaju problema sa mnom.
Kako pišeš pesme, šta te danas inspiriše, a šta je to bilo nekad? Ima li razlike?
Ima razlike, velike, neke pesme koje sam pisao ranije moram priznati da ne znam o čemu su niti šta sam tačno hteo da kažem dok sam ih pisao. Vodio sam se time da pesme moraju dobro da izgledaju, bez obzira na to što one nisu vizuelni medij. Razlog i sama ideja pesme mi je bila u drugom planu. Promenila se situacija u tome da danas pišem puno manje nego ranije, upravo iz razloga što nemam potrbe da pišem bilo šta. Danas, moje okruženje mnogo više deluje na mene, veća je motivacija, uspevam da ideje akumuliram, u stanju sam da ideju držim u sebi pa da je kraju izbacim kroz pesmu, više nego što sam to mogao ranije. Teže je meni da radim sa samim sobom nego što je to bilo nekad, ali sam i mnogo zadovoljniji kada nešto uradim. Za razliku od vremena kada sam imao dvadeset godina, danas mi potpuno jasno šta sam u suštini hteo da napravim.
Imaš li vremena da pratiš kolege iz regiona, koga bi izdvojio? Sa kim bi želeo da sarađuješ?
Scena je postala globalna, lokalna scena više ne postoji u nekom prepoznatiljivom smislu. Više ne mogu da odredim odakle je određeni bend. Još mogu po jeziku, jer to je jedino što može da mi otkrije odakle dolazi određeni bend, način humora i slično, ali prepoznajem scenu. Nekad sam mogao odmah da prepoznam da li bend dolazi iz Novog Sada, Beograda, Zagreba, Rijeke ili Ljubljane. Danas je to nemoguće jer bendovi nemaju uzore u lokalnoj sceni nego u svetskoj, upoznatiji su šta se događa u L.A. nego šta se događa dve kuće dalje od njih. Mene je ranije jako zanimala i veselila ta posebnost, a danas u velikoj svetskoj fioci umesto da bude posebnijih stvari svi liče jedni na druge, dobio se kontra efekat. Ipak od riječkih bendova mogao bih izdvojiti band koji sam gledao pre neki dan zovu se Black Room, tu je Johnatan, Nord, ima još bendova ali ni jedan nije klasični riječki bend.
Video spotovi, fotke, autifit je svakako deo kojem posvećuješ puno pažnje. Kako biraš saradnike, da li si zadovoljan postignutim nivoom?
Puno stvari koje radimo u suštini nisu toliko ranije smišljene, dosta je instiktivno i po inerciji, neke stvari se dese tek kad krenem da ih radim. Često odela kombinujem na minut pre polaska na put, gledam šta bi mi odgovaralo, desilo se da sam tražio crni lak za nokte a onda sam dohvatio beli puder pa sam izašao pred publiku ofarbanih ruku i ušiju u belo, jer drugo u tom momentu nisam ni imao sa sobom. Nema tu velikog razmišljanja, jednog dana sam, na primer, našao akrilne boje u kombiju jer pored prostorije gde vežbamo imam svoj atelje za slikanje. Glavu sam za taj koncert ofarbao u plavo... To nisu razmišljanja unapred, to su stvari koje se dešavaju mahom slučajno. A što se spotova tiče, zamorila me ta stalna potreba da moram zvuk da vizualizujem i da se iz zvučnog medija prebacijuem u vizuelni, a to se dešava da bi publika morala da uloži što manje napora kako bi konzumirala pesmu. Ljudi sve manje slušaju pesme nego ih gledaju i to sve obavljajući još tri posla. Skoro se izgubila kultura slušanja muzike, sad postoji potreba da svaka pesma dobije svoj spot. Meni se to ne radi jer za neke pesme ne postoji vizualizacija koja bi bila adekvatna. S druge strane, ako već radim spotove želja mi je da napravim potpuno opozitno od onog što ona u suštini jeste, da gledalac odnosno slušalac dobije sasvim suprotnu sliku - da kaže ili idem da je preslušam audio ili da izazovem pažnju i unesem neku vrstu zabune, odnosno da otvorim neka nova vrata, srušim argumente i usmerim pažnju na suštinu.
Imaš li neki plan za budućnost koji želiš da nam otkriješ, projekat, film, ili možda nešto drugo?
Radio sam sa teatrom Ulysis "Antigonu" i trenutno imam toliko zakazanih izvođenja te predstave od početka proleća da zapravo ne znam kako ću sve postići uz redovne koncerte i obaveze sa bendom. Veseli me i projekat sa jednim nemačkim režiserom, komponujem muziku za jedno njegovo delo a premijera će biti na Riječkim letnjim noćima. Radim i skupljam neke pesme koje bih voleo da objavim u drugačijem maniru, mislim da su čak previše intimne da bi to bend svirao i da su za uzak krug slušalaca. Često nema ni teksta i atmosfera je skroz drugačija. Zabavljam se, nešto će već izaći iz svega toga.
Jovan Marjanović
