Društvo / Intervju
Crteži putuju vremenom: Sedam decenija dečijeg likovnog stvaralaštva
Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine bez prekida radi još od 1954. godine i u svom radu podržava, afirmiše, ali i istražuje dečije stvaralaštvo. Polazeći od stanovišta da je dečiji crtež, odnosno, likovna pedagogija, od prvorazrednog značaja u školstvu i kulturi čitavog društva, Centar je tokom godina sakupio oko milion nagrađenih radova. Neke od tih radova, zahvaljujući pre svega velikoj volji i radu direktorke ove ustanove Ljubice Tankosić, mogu da pogledaju i Novosađani u okviru izložbe "Crteži putuju vremenom" koja je ovih dana otvorena u Kreativnom distriktu, delu grada koji je među Novosađanima poznat kao Kineska četvrt.
"Pozvala nas je Evropska prestonica kulture da budemo deo projekta i napravimo jednu retrospektivnu izložbu likovnih radova iz kolekcije centra. Poslednja velika izložba, ovakvih razmera, bila je pre dvadesetak godina kada se proslavljao jubilej 50 godina od nastanka centra", ispričala nam je Ljubica na počektu razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Kako je koncipirana izložba?
Ovde su praktično spojene dve izložbe. Prva je izložba dečijih likovnih radova koja je, prvenstveno, bila vojvođanskog karaktera, zatim jugoslovenskog, pa je to jedno vreme bilo vezano samo za Srbiju, da bi na kraju dobila međunarodni karakter. To je i najstarija izložba, koja datira još od samog osnivanja centra, od 1954. godine. Drugi deo radova koji se izlažu jeste međunarodna kolekcija, a važno je napomenuti da se u ovkiru centra čuvaju radovi iz preko 110 zemalja sveta.
Centar dakle postoji i radi bez prekida skoro 70 godina?
Tako je, centar je osnovan u Novom Sadu 1954. godine, 16 . maja. Osnovali su ga tada najeminentiji stručnjaci likovne kulture, metodičari, pedagozi, umetnici kao što su bili Bogomir Karlavaris, Jovan Soldatović, Emina Čamo Lorbek, Jožef Ač i drugi.
Koliko je bilo teško selektovati sve ove radove i odlučiti koji će biti prikazan na izložbi?
S obzirom da se u kolekciji centra čuva negde oko milion dečijih radova, njihovih likovnih ostvarenja i da je taj posao zaista bio preobiman, mi smo se opredelili da to budu dve izložbe pa smo samim tim smanjili obim posla. Bez obzira na tu činjenicu, pregledali smo negde oko 30.000 dečijih radova, a taj ceo posao je uradila komisija u sastavu: Jelena Tišma, Viktorija Čikoš, prethodna direktorka centra Eva Fedi, Aleksandar Botić i ja.
Čiji su sve to radovi koje Centar poseduje?
Od samog osnivanja centra izlagačka delatnost je bila vodeća linija. Zapravo, centar je počeo da organizuje likovne konkurse na kojima su učestvovala deca, odnosno, njihovi mentori koji su slali radove. Tu su bile uključene škole iz cele Vojvodine, kasnije Srbije, a kolekcija je postala i međunarodna, sa učešćem velikog broja zemalja. Ranije su teme bile ilustracije literarnih dela, pa možemo da vidimo kako se rat kao tema provlači kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete, čak i osamdesete godine, iako je sam rat već odavno prošao. Pomenute dekade obiluju radovima sa ratnom tematikom, pa tako imamo pregršt radova gde vidimo sukob Partizana i Nemaca i tek nakon osamdesete godine dolaze neke druge teme. U tim godinama više se bavimo istorijom umetnosti, teorijom forme ili nekim aktuelnim dešavanjima iz života.
Kada se uporede tadašnji i današnji radovi, koliko današnja deca, pa i odrasli, razumeju radove dece od pre više decenija?
Teško deca to mogu da shvate, čak ni ja ne mogu da ih shvatim. Teme su tada bile mnogo brutalnije, deca su bila manje zaštićena u odnosu na sadašnju decu, što se može videti po izboru tema, gde se pojavljuju, doslovno, ubistva, vešanja i slične, stvari što danas više ne postoji. Danas su teme mnogo relaksiranije, bavimo se nekim drugim stvarima i smatram da je ova izložba upravo dragocena i zbog toga, da se vidi razlika između nekadašnjih i današnjih radova. Kada je reč o posvećenosti, mislim da ni mi kao mentori, a ni deca, nisu spremni da se do te mere istraje u realizaciji nekog rada i da je ta posvećenost na mnogo manjem nivou.
OBRATI PAŽNJU
Deca i danas rado i često žele da se iskažu svojim likovnim radovima. Kako danas funkcioniše Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine?
Centar nastavlja izlagačku delatnost i nama su odzivi na konkurse veoma veliki. Pravimo sjajne izložbe, imamo ih pet tokom godine. Interesovanje dece jeste veliko, ali, kao likovni pedagog, mogu da primetim da su sve više u opticaju gotova rešenja koja se nude putem interneta, mašta je donekle skrajnuta, a deca više pribegavaju sistemu uradi sam ili jutjub primerima, prečicama, nego što je to čista, izvorna dečija likovnost. Kada dobijete neku temu, kakva god ona bila, pronađete je na internetu i pokušate da je preslikate, to više nije vaš izraz, nije izraz tog deteta nego njegova reprodukcija tuđeg rada. Ali, kada mentor metodički dobro odredi pristup, onda dete nalazi svoje rešenje. Dete tada mašta, stvara i bukvalno iz sebe izvlači ono autentično, lično i njegovo.
Pretpostavljam da izložba nije zamišljena po principu deca za decu, ili penzioneri za penzionere, kome je ipak ova izložba namenjena?
Ovo je izložba dečijih likovnih radova, ali, s obzirom da datira 70 godina unazad, mislim da ovde mogu da se pronađu svi - bake i deke, mame i tate, ali svakako i deca koja bi mogla da vide i osete vreme u kojem su radovi nastajali.
Imam utisak da je postavka izazvala puno dobrih komentara. Kakva je mogućnost da ova izložba postane putujuća?
Na žalost izložba traje nekih desetak dana, otvorena je do 15. maja, a nadam se da bi sledeća destinacija, naravno, ne u ovom obimu, mogla da bude Dečiji kulturni centar. Imamo saradnju i sa Beogradskim dečijim kulturnim centrom, a nekako se nadam da bismo mogli izložbu da pošaljemo i negde dalje.
Za kraj je ostalo najteže pitanje, a to je kada će Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine konačno dobiti svoje prostorije, svoj depo i izložbeni prostor?
Tokom ovih 68 godina, centar se selio nekoliko puta i to su uglavnom bili neuslovni prostori. Devedesetih godina je u poplavama stradao veliki broj radova, ali i pored toga naša zbirka je zaista ogromna. Tu su pretežno slike, crteži i reprezentativne grafike velikog formata, gde se posebno ističu Slovenci i Japanci sa njihovim fantastičnim linorezima. Imamo jedan mali broj sitne keramike, a jedan mali broj radova je propao zbog neuslovnog čuvanja. To su uglavnom radovi koji su rađeni za konkurs - scena, maska, kostim, lutka, koji organizujemo u sklopu Sterijinog pozorja. Radovi se nalaze u privatnoj garaži prethodne direktorke Eve Fedi, solidno su sačuvani, kao što može da se vidi i na ovoj izložbi. Nalaze se u crnim kesama i tako hermetički zatvoreni takođe su nedostupni drugim ljudima koji žele da ih vide. To je najveći problem, radovi nisu dostupni, a sigurna sam da je Centar, posle 68 godina neprekidnog postojanja, zaslužio da dobije svoj depo, prostor koji bi služio kao dečija likovna galerija u kojoj bi se moglo prikazivati ovo neiscrpno blago koje posedujemo i čuvamo.
Razgovor sa Ljubicom Tankosić poslušajte ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
