Čovek je nepresušna inspiracija

Prethodne nedelje u prostorijama KC Lab publika je mogla da pogleda novo izvođenje remek dela Augusta Strindberga koje potiče iz 1888. godine i nosi naziv "Gospođica Julija", u režiji i glumi Radovana III Jovičića. Ovaj dvadesetpetogodišnjak, rođen u Užicu, od malih nogu je pokazivao sklonost ka pisanju. Danas mu je pozorište hobi, a u stvarnom svetu je psihoterapeut. 

"Rođen sam kao dete s viškom energije. Imao sam odličnu i stimulativnu sredinu, pa sam to uspeo da usmerim na vrlo dobar način. Sećam se, kada sam imao četiri ili pet godina i naučio da pišem, da sam imao jednu svesku i u nju zapisivao epizode crtanih filmova onako kako bi one trebalo da izgledaju u pisanoj formi", prića Radovan na početku razgovora za Oradio

Ono što je prvo uočljivo jeste tvoje ime - Radovan III Jovičić. Da li u tvojoj porodici postoje Radovan prvi i drugi ili ti je za taj dodatak poslužila istoimena pozorišna predstava Dušana Kovačevića?

Deda i njegov deda. Značajni su po tome što sam po jednom dobio ime, a po drugom nosimo prezime, pa sam ja zbog toga Treći. Nema nikakve veze sa predstavom, koju ne mogu da smislim. Generalno ne volim delo Dušana Kovačevića, poštujem ga, ali nije mi ništa posebno.

Tokom srednjoškolskih dana, dok je učio u Medicinskoj školi, Radovan je napisao tri predstave. Prva je bila "Drvo života" u kojoj je prepletena radnja 36 likova, od kojih je čak polovinu odglumio sam. Nedugo zatim, na sceni se pojavio i "Crni ram", a potom i "Plavi dečak". Pored autorskog, dakle, možeš da se pohvališ režiserskim i glumačkim iskustvom?

Trenutno gledam da što je moguće više održim u životu ove dve predstave u kojima trenutno igram. Pre nekoliko dana smo u Labu igrali "Gospođicu Juliju", kao i drugu predstavu koju smo takođe igrali u Labu u avgustu prošle godine, koja se zove "Iza zatvorenih vrata". Svi imamo prilično mnogo obaveza, pa nismo u mogućnosti da započnemo nešto novo, ali se nadam hoćemo na jesen.

Već dva puta ste gostovali u Novom Sadu, kako su naši sugrađani reagovali na predstave?

Dosta bolje nego što smo očekivali. Mi nikog ne poznajemo u Novom Sadu i nismo baš imali neku reklamu, niti smo zvali bilo koga na predstavi. Svi koji su došli, bili su tu jer ih je zanimala predstava, što je kvalitet koji je bitniji od kvantiteta. Kada smo igrali letos bilo je baš puno ljudi, dok ovog puta nije bilo onoliko koliko smo mislili da će biti. To je razumljivo jer je zima, period je slava i drugih proslava. Planiramo svakako ponovo da dođemo, ali nemamo još uvek tačan datum.

Kako si uspeo da povežeš psihoterapiju kao profesiju i glumu kao hobi?

Posle srednje škole sam završio Pravoslavni bogoslovski fakultet, a zatim upisao kliničku psihologiju na Filozofskom. Trenutno sam na specijalizaciji iz psihoterapije i generalno se bavim time. Celo moje obrazovanje i interesovanja povezuje čovek kao pojava.

Nedeljama unazad vodi se polemika oko toga da li veštačka inteligencija može da proizvede pravu umetnost ili ne, kao i da li će ona u budućnosti zameniti čoveka u kreativnom polju. Kakvo je tvoje mišljenje po ovom pitanju?

Ako je mašina u stanju da napravi nešto što je lepo, zašto da ga ne napravi i ne izvede, ali prosto, mislim da će čovek i mašina uvek biti suštinski različiti. Robot u suštini nije stvaralac, on je programiran da nađe rešenje problema. Zadamo mu problem, recimo, napiši ili odigraj scenario, on će da pročita mnogo scenarija, pogleda snimke kako se glumi, te na kraju da izvede. Ono što je ključno jeste da je to rešenje problema, a ne stvaralaštvo.

Razgovor sa Radovanom III Jovičićem poslušajte u novom izdanju emisije Pop up: