Budi zanimljiv ali ne po svaku cenu

Petar Jovanović je mladi novosadski reditelj koga smo upoznali kroz predstave "Policija ili čemu sve to", "Parastos u belom", "Bog masakra" i predstave koje izvode članovi ekipe Državnog posla. Ovih dana Petar sa delom kultne ekipe Indeksovog pozorišta priprema predstavu "Danas nam je divno dno" čija nas premijera očekuje 30. septembra u Beogradu. 

"Danas nam je divno dno" delo je autora Mićka Ljubičića i Voje Žanetića u kojoj igraju Mićko i Srđan Ivanović. Petar kaže da je prihvatio rad na ovom komadu zbog toga što su i Mićko i Voja ljudi koji su obeležili njegovo detinjstvo.

"To je deo mojih uspomena, iz onog jezivog vremena u kom smo živeli. Radeći na ovoj predstavi i baveći se tim materijalom, ispada da ni sada ne živimo u boljem vremenu. Da li smo se u njega vratili ili nikada nismo ni izašli je diskutabilno. Da li smo sve ove godine živeli u iluziji od tog 5. oktobra, ne znam... Ali je to definitivno nešto što radeći na ovom tekstu evocira prilično ružne uspomene. Naravno, ne samo ružne", kaže Petar i smatra da su Mićko i Voja heroji mnogih generacija. Zanimalo nas je zbog čega je bitno da pogledamo predstavu.

"Pretpostavljam da će publika da izađe sa osećajem da se zaista ništa nije promenilo, što jeste poražavajuće ma koliko god predstava bila zabavna, preduhovita i inteligentna. Na kraju, ostaje taj osećaj da je strašno što je sad ponovo potrebno takvo pozorište", objašnjava naš sagovornik. Na pitanje o tome da li je režija poziv koji je on odabrao ili je ona odabrala njega, Petar odgovara da je odluku doneo sa šesnaest godina i da ne zna da li je sa toliko godina mogao da donese racionalnu odluku ili je prosto "režija njega našla".

"Mislim da je to stvar neke klinačke tvrdoglavosti i neosporno ljubavi prema pozorištu, pošto sam se amaterski bavio glumom, uživao sam i u tome sam se zaista pronašao. Za mene kao klinca u pubertetu je to bio izlaz, gluma je bila nešto čime sam vladao. Znaš već kako je to u pubertetu, svi smo pogubljeni i tražimo se, nesigurni smo i onda na sceni otkrijem da je to mesto gde se osećam sigurno. I to su opet te sulude devedesete kada se ekipa iz Otvorenog pozorišta i našla, sticajem okolnosti. To su vodile Jelena Antonijević i Gordana Kamenarović. Našla se ekipa manje više vršnjaka sa kojima sam delio taj osećaj. I to te zarazi. Verovatno sam zaražen od tada. Koliko god voleo scenu i od nje ne bežim, režija je veći izazov", priseća se Petar. 

On dodaje da je na srpskoj pozorišnoj sceni trenutno najveći problem u nepravednom raspoređivanju budžetskih sredstava.

"Finansiranje umetnosti generalno. Pošto, kao i većina mojih kolega, radim u sirotinjskim uslovima, samim tim su mi još veći problem ti 'dežurni disidenti' koji misle da imaju monopol na javnu reč, ti dušebrižnici koji strepe nad našim sudbinama i praznim stomacima – a onda pogledaš repertoare pozorišta ili rezultate državnih konkursa i svuda vidiš ta imena", ističe Petar. Mlade umetnike koji žele da se bave režijom savetuje da se na prvom mestu naoružaju strpljenjem.

"Koliko god neko bio prgav i imao nezgodan karakter ipak u ovom poslu mora to da kontroliše. I sam sto puta izludim, ali znam da to ne smem da pokazujem i moram da se obuzdam kako bih ostao pozitivan. Strpljenje je bitno kod mladih reditelja pošto te na početku baš i ne uzimaju za ozbiljno, ne slušaju i ne cene. Možda i zasluženo, dok se ne dokažeš i to je negde ok, sve dok nije u pitanju sabotaža. A ti moraš da ostaneš pribran, da istrpiš i da se potrudiš da se dokažeš", savetuje Petar. 

Kada režira Petar najviše pažnje pridaje tome da ne bude dosadan, ne samo publici već i ekipi.

"Mada nekad moraš da budeš dosadan ekipi jer, takav je posao, ni ja ga ne volim (smeh). Ali moraš da naučiš da ne budeš dosadan publici, što ne znači da treba da je zabavljaš. Moraš da budeš zanimljiv, bez obzira da li je u pitanju tragedija ili vodvilj. Još jedna stvar koju sam naučio u školi, stvarno sam štreberčina (smeh), moja odgovornost kao reditelja je velika. Ja ne smem da trošim vreme koje će mi publika pokloniti, jer ja to vreme nikada ne mogu da vratim. Možete vratiti novac od ulaznica, ali dva sata nečijeg života ne možete", kaže Petar.

U projektima na kojima radi reditelj se susreće sa raznim karakterima koje mora da obuzda, kontroliše i usmerava. Petar kaže da to i nije veliki problem kada se baviš poslom koji voliš.

"Volim sebe da posmatram kao tolerantnog čoveka, ali često budem samo trpeljiv (smeh). Zapravo je naporno. Ali pošto radim ono što volim onda imam energije da istrpim i da isteram svoje koliko god mogu (smeh)", kroz šalu odgovara naš sagovornik i kaže da svaki reditelj mora da poseduje empatiju koja mu pomaže pri razumevanju glumčevih potreba. Ima toga da moraš biti i dobar psiholog.

"Moraš biti dobar psihopata (smeh). Šalim se, moraš biti empatičan, a da to ne ugrožava krajnji rezultat. Sa druge strane, guraš glumca do granice njegovog maksimuma, a opet, da pronađeš gde je granica kako ga ne bi gurnuo preko nje. Da ne ugroziš njegovo zdravlje i moral. Ne smeš da se ogrešiš o glumca, a opet moraš da ga dovedeš do toga da uradi više nego što misli da može. I mora da veruje tebi i u ono što radi. E sad, pitanje je koliko tu ulogu ima psihologija, a koliko elementarna empatija".

Jedna od najzanimljivih karakteristika pozorišnih predstava je improvizacija. Kultne su predstave u kome su glumci sebi dali oduška i malo skrenuli sa napisanog puta. Petar nam priča o tome kako i da li treba obuzdati glumca kada previše ode u improvizaciju.

"Mislim da je improvizacija veoma korisna i može da donese odlične rezultate. A može i sama sebi da bude svrha, pošto postoji pozorište improvizacije. Improvizacija nikada ne sme da postane proizvoljna. Ona uvek ima svoje zakonitosti i pravila i svrhu. Volim improvizaciju kao deo procesa rada. Glumce obuzdaš pravilima korišćenja improvizacije. Ona čak može da bude fiksirana tj. navežbana i da ostane deo krajnjeg proizvoda", objašnjava Petar i kaže da glumci mogu sve da iznesu, ali da nije poenta u tome da se "snađu" ukoliko nešto ne ide kako treba, već da su zaista dobro pripremljeni i sigurni. On smatra da je premijera poseban fenomen koji nije reprezentativan uzorak kada je reč o rezultatu rada.

"Posle premijere izađeš sa osmehom jer, ako ništa drugo - završilo se (smeh). To je veliko olakšanje, jer je čitava priprema veliki stres. I za tebe kao reditelja i za glumce i ostatak ekipe. Stres je pre svega za glumce, njima je najteže. I ti se onda na premijeri brineš koliko je njima teško, tebi je pala karta, uradio si šta si uradio. Glumci izlaze pred publiku i prolaze njihov test. Ja sam više zbog toga zabrinut, da li će se oni dobro osećati na sceni".

Pored ovog pozorišnog komada čiju premijeru očekujemo, Petar je i deo tima Državnog posla. Sa tom ekipom je do sada radio na dve pozorišne predstave.

"Sad smo opet u probama. Obnavljamo predstavu, neke stvari su izmenjene. Ništa veliko, ali opet zanimljivo i to publika nije do sada imala priliku da vidi. Pojavljuju se i dva nova lika".

Nećeš nam otkriti ko su?

"Neću. Treba da dođete i vidite. U Temerinu će 25. septembra biti humanitarna predstava, a 29. u Šidu".

Premijera predstave "Danas nam je divno dno" je u Beogradu 30. septembra u Domu sindikata, predpremijera će biti dva dana ranije u Kulturnom centru u Inđiji, a u Novom Sadu će se prvi put igrati 16. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu.

Tonski prilog poslušajte u plejeru.

Jelena Mijatović