Društvo / Intervju
Autostop radi non-stop
Nišlija Dargan Aranđelović Arči prošle godine proslavio je 50 godina autostoperske karijere. Za to veme pet puta je obišao Evropu, uzduž i popreko, odlazeći na koncerte svojih rokenrol heroja. Tokom ovih pola veka "doktorirao" je drevnu, skoro zaboravljenu i arhaičnu veštinu putovanja. Znate ono - put ispred i iza vas, beskonačno mogućnosti i iznenađenja, malo hrabrosti i avanturističkog duha i proputujete svet bez dinara u džepu.
Arči je poznat lik i u Nišu i šire. Kroz rokenrol je stekao mnogo prijatelja i veza u svim republikama bivše Jugoslavije. Objavio je i knjigu "Kako sam autostopom stigao do Ginisa" koja još čeka na svoju novosadsku promociju. Dugo je radio kao novinar u raznim časopisima, na radiju i televiziji, ali je najpoznatiji kao vlasnik kultne muzičke prodavnice "Happy house". Sada je u penziji i uživa u vikendici kraj Niša, u skladu sa svojim motom "Ništa ja više ne moram".
Vi ste, tako reći, super-master u svetu autostopa, sensei, crni pojas - osmi dan. A kako je počelo?
Pišući knjigu "Kako sam autostopom stigao do Ginisa" pokušavao sam da se setim kada sam prvi put stopirao, ali nisam uspeo, ipak je to bilo pre 50 godina. Prvo stopiranje koga se sećam definitivno je bilo odlazak u Beograd. Počeo sam 1971. To je bilo vreme hipika, slobodnog života i mi svi smo sanjali o tome da budemo hipici i da tako živimo.
Dakle, težnja ka slobodi i strast prema rokenrolu probudili su vaš stoperski alter-ego, koji do danas ne posustaje. Mlađoj generaciji, danas u vreme Bla-bla kara i jeftinih letova, teško je razumljivo zašto bi neko, uopšte stajao satima na kiši ili suncu, rizikujući da ga pokupi neki manijak. U čemu je draž autostopiranja?
Autostop nije samo način prevoza, to je filozofija života. Osećaj slobode, povetarac na licu, miris okoline, trave, brda, mora... Šum vozila, neizvesnost i igra sreće, večito iščekivanje da li će neko stati ili neće. I taj osećaj sreće i radosti kada se to dogodi, to je neopisivo! Dakle, samo onaj ko nikada nije podigao palac neće se složiti sa mnom da je autostop filozofija života. I to vrlo jednostavna - ako te posluži sreća - ideš dalje, ako ne - sačekaš drugu priliku!
Omiljeni moto u penzionerskim danima
Imao je Arči sreću tokom pet decenija na drumu. Puno lepih momenata i nekoliko manje prijatnih, ne baš ružnih, više bi se mogli okarakteristai kao "čudni". Dva je odlično zapamtio
BIlo je to 1972. godine, kada sam išao za Dubrovnik. Imao sam 18 godina. Ustopirali smo gospodina za koga se ispostavilo da je homoseksualac. Tada se nije znalo mnogo o tome, nije se pričalo toliko. Razgovor je bio prijatan, odakle sam, gde idem i tako to. U žaru razgovora, pljesne me po butini! Prvi put, drugi... Ja se uplašim i udarim ga laktom u slabine. Mogli smo da se slupamo, jedva smo preživeli. Onda sam istrčao iz kola.
OBRATI PAŽNJU
Drugi je doživljaj stvarno neobičan. Išao sam na koncert Nila Janga i negde kod Venecije stane mi momak koji nije znao engleski. Sporazumevali smo se malo na engleskom, malo na nemačkom, esperanto... Učinio mi se jako čudnim. U autu se jako osetio alkohol, ali nije izgledao pijan. Navodno mu se neka flaša polupala u gepeku. Vozio je ludo, 160 na sat, pa uspori bez razloga, pa krivuda... U jednom trenutku prođu karabinjeri i mahnu da stanemo. On je prvo pokušao da im pobegne i na kraju nas zaustave na nekoj pumpi. Njega ispituju, testiraju na alkohol, pa im čudno što je "čist". Mene pitaju odakle sam, ko sam i šta tražim ovde. Kažem da sam ga ustopirao. Oni me obaveste da je stopiranje na autoputu zabranjeno i ne prihvataju moja objašnjenja. Na kraju su hteli da me privedu ili da platim kaznu od 45,60 evra. Da ne bih zakasnio na koncert, odlučim da platim i oni mi, uredno, vrate kusur do poslednjeg centa. To je bio prvi i poslednji put da sam platio za stopiranje!
Arči je rođen pod srećnom autostoperskom zvezdom, jer, kako kaže, samo jedanput nije uspeo nikoga da ustopira. U Zagrebu, jedne zime, 26. januara, dok je lila kiša. Svih drugih dana je bio uspešan i obično nije čekao više od petnaest minuta do pola sata. Dešavalo se da uhvati vožnje od 1.500 kilometara "u cugu", recimo, od Strazbura do Niša.
Lepih uspomena je pregršt. Slučajni susreti sa rok zvezdama i spontana prijateljstva koja ostaju i posle putovanja, kao sa bračnim parom iz Nemačke koji su posle nekoliko godina stoperskog susreta, svratili do mene na putu do mora. Priče su neverovatne...
Iz novinarskih dana, sa Đorđem Balaševićem
Išao sam sa kumom, Zoranom Stamenkovićem Zokom, bubnjarem i osnivačem grupe Kerber, u Beč na koncert Stonsa. Nije hteo da stopiramo, jer je imao loša iskustva i ja ga nekako ubedim. Izašli smo na Komrensku raskrnicu, mesto u Nišu odakle svi stopiraju. Nije prošlo dugo, stane nam Mercedes. Moderan, nov auto, unutra Turčin. Sprijateljimo se i moj kum, na kraju, sedne da vozi. Lakat na prozoru, "Rejbanke", mi - klinci u Merdzi, šta ćeš bolje!?! Ali, sve je to bilo isuviše savršeno i jednostavno, tako da odlučimo da izađemo negde kod Slavonskog Broda i nastavimo dalje da stopiramo. Nekako, sve je ličilo na vožnju autobusom, bilo je dosadno i udobno, a mi smo hteli avanturu.
A Ginisova knjiga? Kako ste tamo dospeli?
Nisam ušao u Ginisovu knjigu kao rekorder, nego kao deo rekorda drugog čoveka. Negde na putu za Holandiju, ustopiramo Nemca po imenu Diter Veš. Ispostavi se da on pokušava da uđe u "Ginisa" po broju primljenih stopera! Svaki autostoper potpiše priznanicu ili ostavi neku sitnicu, fotografiju ili suvenir, kao dokaz. Neverovatna igra sudbine koja je nas, pasionirane stopere, spojila sa tipom sa najviše "ustopiranih". Kasnije, kada sam planirao promociju knjige, hteo sam i da pozovem Ditera Veša, međutim, korona je pokvarila planove, tj. odložila je taj susret.
Arči i Dejan Cukić sa knjigom "Kako sam autostopom stigao do Ginisa"
Tokom pola veka stopiranja, Arči je bio na skoro 300 koncerata, gotovo svih rok legendi od Boba Dilana, Nila Janga, Rolingstonsa i Brusa Springstina do Stinga, Santane i Menik Strit Pričersa. U knjizi "Kako sam autostopom stigao do Ginisa" opisano je 18 najzanimljivijih priča. Promocija će putovati kroz sva mesta bivše SFRJ pomenuta u ovoj road autobiografiji. Na tom putu naći će se i Zrenjanin, Subotica i Novi Sad. Ni danas Arči ne odustaje ni od rokenrola ni od stopiranja. Jedino što ga poslednjih godina interesuje i neka druga muzika.
Ja i danas stopiram. U martu je trebalo da idem na Stingov koncert u Sarajevo, ali je odložen za oktobar. Pre dve godine sam kupio kartu za Pearl Jam u Beču, ali je korona to pokvarila. Idem 26. juna za Pulu, na koncert Parnog Valjka u spomen na Akija Rahimovskog. I ići ću kao svaki normalan čovek, autostopom!
Poslednjih godina volim da slušam klape. Nekako za nas, rokenrol generaciju, to mu dođe kao egzotika i budi sećanja na staru državu i vreme kada smo lepo živeli.
I dalje stopira i ide na koncerte
I dok neko u stopiranju vidi opasnost da ga opljačkaju ili povrede, drugi će videti mogućnost za upoznavanje i neobavezno druženje. Dok jedan oseti vetar u kosi, sunce na licu i miris slobode, drugi samo smog i blato. Neko uvek žuri, a neko ima dovoljno vremena, jer zna da je put često vredniji od destinacije. Jednostavno, stvar je percepcije i životnog stava. Dok je ljudi kao što je Arči, biće i autostopa.
Ima i danas stopiranja, naravno. Manje nego nekada, ali i danas ljudi stanu. Volim da kažem - autostop radi non-stop!
Razgovor sa Draganom Aranđelovićem Arčijem poslušajte u emisiji ŠpacirBećar
Marko Jakovljev
fotografije: Dragan Aranđelović Arči, privatna arhiva
