Asimetrične faze ljubavi

Mlada rediteljka Maša Nešković nedavno je završila svoj prvi dugomentražni film "Asimetrija". Čak i onima koji se filmom ne bave jasno koliko je to ogroman posao, pun rada, planiranja, izazova, problema, ali i uspeha. Na kraju, "Asimetrija" je jedan iskren, topao, emotivan i dubok film, koji je i deo Mašinog rada na završetku doktorskih studija iz višemedijske umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

"I dalje su mi pomešani utisci. Desilo mi se odmah nakon završetka filma da sam bila pozvana na nekoliko festivala u svetu, koji su sada, na žalost, otkazani. Zbog toga nemam utisak da je ovaj film već završio svoju festivalsku karijeru, a videćemo kako će se stvari oko toga odvijati. Intimno sam jako zadovoljna filmom i to je nešto što mi mnogo znači. Ono što mi je takođe veoma važno je da su ljudi koji su sa mnom sarađivali i bili deo tog filma, i kreativni i produkcioni deo, srećni zbog toga kako je sve ispalo. Intimno sam jako srećna, ali ne i zbog svih stvari vezanih za distribuciju autorskog filma u Srbiji, generalno. Uz sve ovo što se trenutno dešava, mislim da film nije na pravi način uzleteo onako kako je mogao" ispričala nam je Maša na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kada bi trebalo ukratko da nam ispričaš o čemu govori film "Asimetrija", kako bi to uradila iz svog ugla?

Iz mog ugla to je film o ljubavi i o opraštanju od jedne konkretne ljubavi, koja je jako dugo trajala. Moja pozicija i stav u svemu tome nije previše depresivna. Osećaj sa kojim bi publika trebalo da izađe iz sale je više oslobađajući nego tužan. Postoji u filmu jedna doza melanholije i nostalgije, to je sigurno, ali mislim da je to specifično za moju ličnost inače, tako da ni film nije mogao da ispadne drugačije. Igrala sam se sa vremenima i utiskom da bi to mogla da bude jedna priča, iako su različiti parovi u pitanju i da bi mladi parovi mogli da budu prethodnici ovog najstarijeg para koji se na početku filma rastaje, dok bi deca mogli da budu mladi u nekom školskom dobu. Kako god to čitali, bilo da su u pitanju različiti parovi ili jedna priča koje se, sticajem filmskih okolnosti, dešava u jednom gradu i u istom vremenu, poenta je ista. Meni je to bilo zanimljivo iz različitih razloga. Na taj način sugerišem da, bez obzira na ishod, ljubav je uvek ljubav, uvek vredi voleti i sigurna sam da prava ljubav uvek nastavlja da živi bez obzira u kom obliku.

Zašto se flm zove baš "Asimetrija"?

Za naslovom filma smo jako dugo tragali, svi koscenaristi. Vladimir Arsenijević je došao do tog naslova i meni se činilo, posle svih varijanti, koje smo prethodno imali, da je to najbolje. Pre svega, zato što film ima jednu specifičnu strukturu pričanja priče koja je eliptična i vrlo fragmentarna. S druge strane, te priče, iako se ogledaju jedna u drugoj, jesu u različitim dobima i prikazuju različite stvari i različite faze ljubavi, a one u sebi moraju imati jednu dozu asimetričnosti. Uz sve to, mladić, koji je akter jedne od priča, piše rad o kvantnoj fizici pa iako sve to nije na kraju ušlo u film, oseća se i taj segment.

Jasno je da za realizaciju filma treba puno vremena, da ne govorimo o problemima. Koliko je vremena bilo potrebno od početne ideje do prvog posetioca na premijeri?

U mom slučaju, koji nije mnogo različit od drugih debitanata u Srbiji, bilo je potrebno skoro osam godina, verovali ili ne. Počelo je od inicijalne ideje, preko pisanja scenarija, da bi zatim nastupio jedan prazan prostor ničega, u kojem se aplicira na mnogo strana i uglavnom se ne dobije ništa. I kada smo skoro rešili da odustanemo, desilo se da smo dobili finansiranje od Filmskog centra Srbije. Naravno, taj novac nije bio dovoljan za film koji želite da realizujete, pa se dodatno aplicira na razne strane, jer želite da ostvarite neku koprodukciju, prevenstveno regionalnu. To ima najviše smisla, jer je logično da će zemlje iz okruženja moći uspešno da prikažu film. Međutim, nismo uspeli da dobijemo novac na tim konkursima, jer je generalno jako teško da debitant dobije sredstva. Razlog je u tome što finansijeri nisu sigurni šta mogu da dobiju nakon realizacije filma, kako će film da ispadne, pa se više opredeljuju za neke etablirane reditelje. Mi smo imali veliku sreću da su, kada je film već bio izmontiran, u produkciju ušli jedan studio za postprodukciju slike iz Slovenije i jedna producentkinja iz Italije, koji su bili jako zainteresovani da rade na filmu i da učestvuju na završetku tog filma. Bez njih realno ne bismo mogli posao da privedemo kraju. U Rimu smo završili postrodukciju zvuka, a u Ljubljani postprodukciju slike.

Zanimljivo je da si nakon završetka filma bila u Brazilu da predstaviš film. Kakvo je tvoje brazilsko iskustvo?

U pitanju je jedan vrlo veliki i značaj južnoamerički filmski festival, na koji smo regularno aplicirali i oni su nas pozvali. Otišle smo nas dve, glumica Mira Janjetović i ja u Sao Paulo i to nam je bilo putovanje života, u svakom smislu. Bio je to i divan način da film počne svoj život. To je sredina koja je dosta različita od nas, a nekako se čini da nas dosta dobro razumeju, po temperametnu i emotivnosti. Interesanto je da su komentari bili vrlo slični kao komentari koje sam čula na drugim mestima i mislim da je jedina razlika u tome što su Brazilci mnogo otvoreniji i slobodniji da kažu šta misle i šta su videli. Bilo je to zaista neverovatno iskustvo.

Deluje da su glumci "kao izmišljeni" za svoje uloge. Kako naći idelanog glumca za određenu ulogu?

Zavisi (smešak). Dosta je to komplikovano. Kada smo tražili decu, pravili smo veliki kasting. Poslednjeg smo našli dečaka za ulogu u filmu, Mateja Poljčić je dobio tu ulogu bukvalno mesec dana pre snimanja. Već sam bila očajna, a na kraju ga nismo našli u glumačkoj školi, već ga je našla moja drugarica na školskom igralištu. Učinio joj se zanimljiv, prišla mu i pitala ga da li bi došao na kasting, da bi se na kraju ispostavilo da je dečko vrlo taletnovan za glumu, a nikada ranije nije glumio. Posle probnih snimanja mi je čak rekao da nije ni znao da je talentovan. S druge strane, Daria Lorenci Flatz je vrlo poznata hrvatska glumica i za nju sam odmah znala da želim da glumi u filmu jer sam je gledala u nekoliko filmova i prosto je to bila ljubav na prvi pogled. Nju sam kontaktirala mejlom, poslala joj scenario i ako budem snimala još, ona će sigurno glumiti. Što se tiče Mladena Sovilja njega sam jako poštovala kao glumca, ali nisam bila sigurna da on treba da dobije ulogu, pošto je već glumio kod moje koleginice Mine Đukić, relativno skoro. Bojala sam se da će publika dovoditi u vezu ova dva filma, jer pripadamo istoj generaciji i sličnom senzibilitetu i želela sam da nađem nekog drugog. Međutim, Mladen je bio apsolutno najbolji na kastingu i dao je nešto potpuno drugačije, čak i od onog što sam ja prenstveno zamišljana, a što se meni jako dopalo. Za Miru Janjetović sam najpreciznije imala karakter kako želim da izgleda i kakva da bude ta glumica. Jako sam puno tražila, a našla sam je bukvalno na slici. Otišla sam na njenu predstavu i shvatila da je to ta osoba.

Najnovije vesti govore da zbog pandemije koronavirusa neće biti izdvojen niti jedan dinar za potrebe kulture. Kako će umetnici u Srbiji preživeti?

To je pitanje golog opstanka. Mi ćemo, kao jedinke, verovatno preživeti. Ali, da li će naša duša preživeti, da li će naša kultura preživeti, samim tim i zemlja, jer, nekako mi se čini da identitet bilo kog naroda zavisi pre svega od kulture, to je veliko pitanje. Međutim, to pitanje se postavlja već dosta dugo. Mislim da je dobar opis stanja u društvu to što, kada se obajvljuje da se izdvaja nula procenata za kutluru, solisti Narodnog pozorišta otvaraju Palilusku pijacu u Beogradu kao deo nečije političke kampanje. Sve je potpuno izokrenuto. A film konkretno jako mnogo košta i filmova definitivno neće biti! Za druge umetnosti takođe, svi ti ljudi moraju od nečeg da žive. Radiće verovatno neke komercijalne projekte, koji su svakako finansirani iz drugih izvora, pa će valjda preživeti. Ali, da li će naša duša preživeti ako se ovo duže vreme nastavi? Verovatno neće.

Muzika je svakako značajan deo svakog filma. Song za "Asimetriju" radio je i Dušan Strajnić Dukat iz benda Stray Dogg, prvi put uz tekst na srpskom. Kako je došlo do saradnje?

Još u prvoj fazi pisanja scenarija slušala sam Stray Dogg, tada je to bio njihov prvi album, verovali ili ne, toliko je vremena prošlo. Ostali su mi vezani za taj rad na filmu. Inače je kompozitorka Janja Lončar radila muziku za film i meni je muzika zaista genijalna. Ona takođe jako dobro sarađuje sa mladim bendovima i dobro poznaje tu scenu. Stupili smo u kontakt sa Dukatom i ja sam insistirala da ta pesma bude na srpskom, jer je i ceo film na našem jeziku. Bilo mi je jako zanimljivo, pošto su dugo radili na pesmi i mislim da je ta saradnja i njima bila zanimljiva, jer su i oni shvatili kako se pravi muzika za film. Ipak muzika mora da se radi po slici i sama pesma je malo drugačija od one koja će izaći na Dukatovom solo albumu i za koji ćemo praviti spot. Malo je drugačija u formi, ali to je ta ista pesma. Na srpskom ili engelskom, Dukat je zaista divan i jako talentovan pesnik.

Koliko razmišljaš o novim idejama i da li će te ova situacija inspirisati za neki novi film?

To je zanimljivo. Definitivno, kada se ovo završi, gledaćemo jako mnogo filmova o koroni, ali to neće biti moj film, to je sigurno. Imali smo neko vreme koje smo mogli da ispunimo na različite načine. Mislila sam da će ideja na kojoj radim, koja mi je već neko vreme u glavi za novi film, u ovim okolnostima dobiti prostora da nešto bude i napisano. Međutim, ispostavilo se da nisam previše inspirisana u ovim uslovima, a zanimljivo je da se i mojim kolegama, sa kojima sam pričala, isto dešava. Videćemo, kada se stvari malo promene, kada bude malo bolja situacija i kada se sve bude sleglo, onda će doći i vreme da se sve to napiše.

Mašino gostovanje u emisiji Dnevna soba preslušajte ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva