Društvo / Intervju
Ako nisi radio ono što si voleo, nisi uradio ništa
Karijere uspešnih ljudi iz sveta sporta, glume ili mode, mnogim mladima su san koji većina neće dosanjati. Privlačno je biti poznat, popularan, krasiti naslovne strane svetskih časopisa, materijalno situiran i živeti život bez puno muke i odricanja. Ipak, jasno je da iza svakog velikog i međunarodno priznatog uspeha stoji ogroman rad, posvećenost, konstantnost, pa i suočavanje sa bezbroj problema i izazova koji su neminovni. I njihovo savlađivanje. Naša sugrađanka Dunja Boškan uspela je da uđe u svet mode i glume i nametne se svojim talentom, lepotom, harizomom i velikim radom, a karijera ju je odvela preko Evrope sve do daleke Azije, Indije i Bangladeša.
Koliko puta si u poslednjih desetak godina čula "vežite se, polećemo"?
Pa, puno puta (smeh). Mada sam u poslednje tri godine dosta smanjila putovanja. Ranije su bila na neka tri meseca, praktično mi je život bio u koferu i gotovo da se nikad nisam ni raspakivala.
Kako si stigla do Azije i svih tih udaljenih, egzotičnih krajeva?
Zahvaljujući poslu kojim sam oduvek želela da se bavim, a to su manekenstvo i gluma. Od malih nogu su počele da me interesuju fotografija i gluma, sećam se da mi je ujak kupio prvi foto aparat, a da sam, tada ne baš jeftin film, potrošila na svoje slike. Od tada je krenula moja pasija ka tome, a karijera je počela od 17. godine kada sam prvi put otišla za Kinu. Nakon toga sam otišla u Tursku, pa onda u Italiju, Francusku, da bih dobila poziv za egzotičnu Indiju i to, jednostavno, nisam mogla da propustim. To mi je zvučalo fenomenalno i morala sam da odem da vidim, pa sam tamo i ostala. Tri i po godine sam radila i putovala po Aziji, a u međuvremenu mi se pridružila i sestra koja je takođe počela da se bavi manekenstvom, a nakon toga smo doveli i majku i jedno vreme smo porodično živeli u Bangladešu.
Da li bi nešto promenila u odlukama i karijeri, kada bi ponovo kretala?
Sve bih potpuno isto uradila, potpuno istim putem bih krenula. To je deo mene, deo mog života i baš ništa ne bih menjala. Naravno da je bilo i teških momenata i situacija gde se svašta lomilo i odlučivalo, jer je taj posao veoma zahtevan, kako za mene tako i za moju porodicu. Bilo je momenata kada je i meni bilo dosta, kada nisam više mogla ni da putujem ni da menjam prostore, krevete, sobe, apartmane, ali ljubav ka tome što sam zaista volela me je vodila. Uspele smo mnogo toga sestra i ja da uradimo zajedno, pogotovo kada smo se udružile s majkom, jer mi je to bila velika pomoć. U dalekom Bangladešu smo uspele da pokažemo kako može da se pomeša evropski i azijski modeling i gluma, i kako to može da izgleda na nekom sasvim drugom nivou.
O nama dalekom Bangalešu ne znamo puno, gotovo ništa. Koje su razlike u načinu života i poslovnog shvatanja sveta?
Velika je razlika, jer je ipak u pitanju Azija i potpuno je drugačija od Evrope. Drugačije funkcionišu poslovno, mnogo su opušteniji kao narod, a možda je to i zato što je jako toplo, klima im je takva da prosto ne možeš da budeš užurban. U Evropi sam navilka da je sve u minut ili sekund, kad i koliko radiš, koliko jedeš i ostalo, to tamo ne postoji. Tamo je najvažnije da se dobro osećaš kada dođeš na posao i da si jeo! To je prvo što te pitaju, da nisi slučajno gladan ili žedan, da ti nešto ne fali. Onda se ide polako, nema ni nekog određenog vremenskog perioda kad sve počinje i kada se završava i sve je opušteno. To često zna da nervira Evropljane, mada nama nije bilo teško da to prihvatimo i adaptiramo se, jer smo se i ranije dosta selili, pa smo brzo prihvatili takav način života i rada. Kod njih je drugačije, nema nervoze. Pričali su mi da im nije jasno zašto mi iz Evopre stalno negde žurimo i stalno se nerviramo. Imaju čak rečenicu da, ako ne završiš u ovom životu zavšićeš u sledećem, jer oni veruju u reinkarnaciju. Verujem da mnogi ljudi, kada kažem Bangladeš ili Indija, pomisle da je to neka prljava zemlja, da je ovakva i onakva. To nema veze sa istinom, to je jedna mnogoljudna nacija gde, naravno, ima svega, ali ima neverovatne lepote, poput same zemlje, prirode... Njihovo voće i povrće je potpuno drugačije. Kod njih se bukvalno na svaka tri dana nešto slavi, pa se organizuju proslave.
Dolaziš iz sveta mode, ali i iz sveta filma, koje su razlike u kinematografiji i filmovima koji se tamo snimaju?
Veoma je različito. U Indiji je sada već svuda dobro poznati Bolivud, dok se u Bangladešu zove Dolivud. Snimaju dosta filmova koji se često baziraju na istinitim pričama, o mladima i njihovim problemima i pričama o porodici. Kod njih, na primer, nema eksplicitnih scena, postoji žiri koji, kada snimiš film, pregleda svaku scenu i oni moraju da odobre film kako bi bio pušten. Gledaju da li film možda ima neke scene ubistava, krvi, ne daj bože "ostalih" scena između mukarca i žene, osim, možda, nekog poljupca na kraju filma. Po tom pitanju su prilično zatvoreni, mada se situacija malo promenila poslednjih par godina, jer je i kod njih stiglo dosta toga zapadnog i evropskog. Mi smo, za razliku od njih, navikli na filmove sa teškom tematikom, teškim životnim pričama, ratove, čak i na crne komedije, svega toga kod njih još uvek nema. Njihove teme su dosta vesele, lepe, ali veoma poučne.
Kako ste uspele da pređete jezičku barijeru?
Oni savršeno govore engleski pošto su bili britanska kolonija. I u Indiji i u Bangladešu, čak i oni između sebe govore engleski, to im je poslovni jezik. Što se tiče Bangla jezika i Hindu jezika i sestra i ja smo ih učile. Sestra više zna, ume i da čita i da piše, a ima čak i nekih sličnosti sa srpskim u smislu slova i izgovora, pa je nama to bilo lakše u odnosu na druge Evropljane. Brzo se uči, pogotovu zbog toga što smo mi tamo provele tri godine. Sestra govori perfektno, ona je snimila dva filma u Bangladešu i jedan u Indiji u kojima je govorila njihovim jezikom. Oni se prosto oduševe kad saznaju da govorimo njihov jezik i da smo se posvetili njihovoj kulturi.
Uvek se postavlja pitanje kako žive manekenke, posebno šta jedu?
(smeh) Što se toga tiče, rođena sam tako da mogu da jedem bilo šta i da ostanem u super stanju. Imam dobre fizičke predispozicije, cela porodica je sportska, svi smo visoki i lepo građeni i to mi nije bio problem. Nikad nisam imala problema sa hranom, da budem na dijetama, da ne jedem hleb i slično. Samo više fizičke aktivnosti, da više šetam, što je u Evropi bilo neminovno jer sam stalno išla sa jednog na drugi set, kastinge, snimanja, pa tako i ne možeš mnogo da se ugojiš. Ostali modeli jesu imali problem i žive dosta teško, baš zbog te kilaže. Sama industrija te forsira ka tome da više ni ne ličiš na žensko ni na muško, nego što mršavije i da na tebi odelo izgleda kao na ofingeru.
Šta savetuješ kada neko želi da krene putem manekenstva, šta je presudno?
Uvek pitam da li je taj neko stvarno siguran da to želi? Kada mi kažu da žele profesionalno da se time bave, onda objasnim da je to mnogo, mnogo težak posao, teški su ljudi sa kojima treba da sarađuješ. Ima tu svega i svačega, kao što su mnogi čuli i mogu da pretpostave. Moraš biti veliki karatker da sve to zaobiđeš, sve loše i tamne strane modelinga, a da pratiš cilj koji si sam sebi zacrtao sa mnogo strpljenja i uz veliku podršku porodice. Bilo je slučajeva da neke devojke nisu imale podršku porodice i prijatelja i mnogo je teško kada si u tom svetu sam. U to treba ući srcem, ne treba gledati finansije, poslovi sami dođu. Ja sam to radila srcem, iz proste želje da se baš time bavim. Želela sam da se slikam, da izlazim na revije, da se bavim manekenstvom i to me je ispunjavalo. Svaki dan je bio ostvarenje mog životnog sna i to je ono što je bitno, a ne ostale stvari. Naravno, fenomenalno je to što može da se proputuje mnogo, da se vide razne zemlje u kratkom vremenskom periodu. Takođe, ovim poslom ne možeš da se baviš dugo, ali par godina može da bude divno.
Da li Između tvog posla i onoga kako živi vrhunski sportista može da se povuče paralela?
Tako je, ima dosta sličnosti. U porodici imamo i jednog osvajača olimpijske medalje, to je moj ujak Slobodan Boškan i na njegovom primeru smo videli koliko je teško odreći se mnogih stvari kada si profesionalni sportista, koliko nisi kod kuće, koliko si željan nekih drugih stvari. Gledale smo to od detinjstva i shvatile da se trening mora uvesti u celu tu priču, a da je odricanje najteže od svega. Ja sam odlučila da ću trpeti sva odricanja, propustiti važne datume, rođendane, Božić i sve pripreme, šminkanje, probe, intervjue za ta dva minuta koje ću provesti na sceni. Revija bukvano traje od dva do pet minuta, ali 12 sati pre toga su intenzivne pripreme za nastup.
Da li ti se dešavalo da budeš na reviji i nosiš modele koji ti se ne dopadaju?
Bude i toga. Nekad se desi da stvari koje treba da nosiš nisu po tvom ukusu ili su, na primer, štikle previše visoke pa postoji šansa da se spotakneš. Zaista nisam imala nijednom neprijatnost, jesam pala ali tek nakon što sam sišla sa piste i ušla u bekstejdž (smeh). Neki modeli nisu hteli da nose određene stvari jer im se ili previše providelo ili je šlic bio prevelik, ali onda sam uglavnom ja uzimala te stvari jer nikad nisam imala tu vrstu sramote. Ušla sam u taj posao znajući šta to nosi sa sobom i ako su to odevne kombinacije koje je dizajner izabrao, to ja predstavljam i gledaću da to uradim na najbolji mogući način, nisam nikad pravila problem oko toga. Naravno da bude stvari koje mi se uopšte ne dopadaju.
Šta je ono što planiraš za naredni period?
Nemam planove i nikad ne planiram u životu, imam samo želju ka ostvarenju svojih ciljeva. Trenutno sam posvećena majka svom detetu, povukla sam se iz gradskog života, živim na selu sa majkom, sestrom i sinom i bavim se umetnošću kojom sam se uvek i bavila. Pomažem majci i sestri u pisanju scenarija, ostale smo u toj priči i ponekad putujemo na neko slikanje, ali smo sve dosta smanjile. Što se tiče manekenstva, time se više ne bavim, ali mi je želja da više mladih razume ovaj smireniji način života koji trenutno živim. Svakako je poruka mladima da se okrenu sebi i da zaista rade ono što vole jer je to na kraju dana najbitnije. Sve ostalo je vrlo naporno i teško, godinu odu brzo, a ako nisi radio ono što si voleo onda nisi uradio ništa.
Dunjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
