Grupa Negde Između: Bitno je da muzika spaja ljude

Letnje vreme i godišnji odmori asociraju na putovanja, more, sunčanje i zabavu. Ukoliko ipak neko reši da ostane u gradu i odmor provede u Novom Sadu, želja za dobrim provodom se ne smanjuje. Svako sebi nađe neku vrstu provoda, a najčešće je upravo muzika ta koja nas na neko mesto privuče ili odbije. Novosadska tradicija koja se neguje već godinama jeste sviranje poznatih kompozicija koje su, često, iz vremena bivše države, ali im se popularnost, pogotovo među mlađom populacijom ne smanjuje. Milan Ćosić iz benda Negde Između, uz aktivno bavljenje autorskim radom, komponovanjem, pisanjem i snimanjem često svira i dobro poznate pesme populrano nazvane ex YU repertoar na koje dolazi veliki broj posetilaca.

U čemu je tajna dobre zabave Novosađana uz dobro poznate kompozicije?

Pa tajna je u tome što je Novi Sad pre svega grad mladosti i mladih ljudi koji su uvek željni provoda. Nije nam mnogo teško da ih zabavimo dobrom muzikom, a dobra stvar je što eto generacije koje dolaze imaju ukusa za dobru muziku tako da ne moramo puno da se mučimo.

Većina od kompozicija na vašem repertoaru odavno je napunila punoletstvo, a neke su stare i pola veka. Kako je moguće da im popularnost ne opada?

To su kvalitetne pesme. Postoje neki ljudi koji vole nešto alternativniju zabavu, pa se ponekad trude da to predstave kao nešto što možda nema toliku umetničku težinu. Slažem se da mi treba da slušamo i neku neku drugu muziku, recimo kao što je pesma “Neukusu treba reći ne”. Vrlo je jasno u samom nazivu da je ceo tekst pesme već tu izrečen i to je nešto što možete čuti onako kod sebe, u stanu, otići možda nekad i na svirku, ali to nije nešto što pravi zabavu. To jeste umetničko delo, lično i ja to volim. Ali je to nemoguće izvesti u noćnom klubu gde svirka traje po tri sata, gde su ljudi izašli da se provedu. Potpuno je to druga vrsta zabave. Moramo reći da je ta muzika kvalitetna i izaziva kvalitetnu zabavu. Postoji još jedna veoma bitna stvar, za koju ste malo i vi mediji zaslužni, a to je što nema dovoljno prostora za mlade, autorske bendove pa se i nova muzika dosta teško probija do slušalaca.

Naki muzičari tvrde da je prvo potrebno da dobro naučiš da sviraš tuđe pesme, pa tek onda da počenš da praviš svoje, dok drugi smatraju da odmah treba krenuti sa svojim idejama?

Ja sam od malih nogu počeo da sviram Mocarta, s obzirom da sam išao u muzičku školu, tako da slažem se da treba slušati stranu muziku i početi od nekih muzičkih osnova. Nakon toga sam svirao u folklorima, pa sam tu i tamo znao da odsviram i neki narodnjak. Nisam se bavio tom muzikom, ali smo to na druženjima svirali. A onda je usledio neki srednjoškolski momenat, to je vreme kada mi svi gradimo svoj ukus i to je onda bio neki rokenrol. Mislim da je to najviše uticalo na moj ukus i to je ono što bih slušao privatno. Kroz autorski čin se onda svašta spoji i mislim da te stvari treba pustiti da se dogode. Jer mi sad imamo na ovom albumu od klasičnih instrumenata do nekih tradicionalnih malo melodija i sve se to ukomponovalo. Samo mora biti lepo ukomponovano.

Grupa Negde Između ima i svoj autorski materijal, šta se trenutno dešava na tom polju?

Trenutno našu muziku gajimo u studiju, zalivamo je lepo, raste, tako da ćemo, nadam se, u neko skorije vreme da izdamo jedan malo obimniji album pošto planiramo više pesama nego što je to običaj da se u današnje vreme radi. Danas, uglavnom, ljudi izbacuju singlove ili nekoliko pesama odjednom, a mi smo sad hoćemo da pokažemo šta sve znamo.

Iako mladi rado slušaju ex yu rok muziku na njihovim plejlistama ima zaista svega?

Da. Zanimljivo je da danas, pogotovo mladi, na svojim listama imaju ono što bi rekli od Silvane do Nirvane, ali što se nastupa tiče sve mora imati glavu i rep, mora biti lepo koncipirano. Mi na našim svirkama radimo komercijalniju muziku, ali je neizvodljivo da neko posle recimo Zabranjenog pušenja koje sviramo ili Ekaratine Velike neko dođe pa nam traži neki narodnjak. Nemam ništa protiv, ali je nelogično da jedno pored posle drugog sledi, tako da ne treba baš ići u te krajnosti. Ali to je sve muzika, sve to spaja ljude. Bitan je onaj osećaj koji proizilazi i koji se javlja kod ljudi kada slušaju muziku, kada odu na neki nastup, to je najbitnije.

Koliko često ubacite neku svoju kompoziciju u repertoar i kako ljudi reaguju na to?

Vrlo promenljivo. Ubacimo, i najzanimljivije je kada ljudi zapravo ne znaju pesmu, a mi je ubacimo u sredinu repertoara kada su se oni već malo opustili. Sad oni slušaju šta mi sviramo i prave se da znaju, pa onda kao otvaraju usta, prate nas, u stvari ne znaju tu neku našu pesmu. To bude zanimljivo. Mada gledamo da to izbegavamo, to se desi jako retko. Uglavnom na početku ili na kraju otpevamo nešto naše čisto da malo publiku upoznamo s tim. Ne znaju te pesme, ali lepo reaguju, saslušaju nas i nisam primetio da nekom nešto tu smeta.

Jovan Vanja Marjanović

foto: Negde Između