Društvo
Ekološki aktivizam - poslednja brana rasprodaji prirode
Poslednjih godina sve je više ekoloških udruženja, grupa građana i neformalnih organizacija i njihov glas se konačno čuje. Da li to znači da smo kao društvo sazreli i postali svesni da i građani imaju pravo da utiču na donosioce odluka ili su nas previše stisli sa svih strana, pa sad više nemamo kud nego da se ipak oko nekih stvari pobunimo?
Foto: Pixabay
Pojedinci, neformalne grupe, inicijative, udružene komšije, udruženja građana, izvojevali su mnogo ekoloških bitaka. Da nije bilo njih, najzelenije naselje Pančeva više ne bi bilo zeleno, ne bi se znalo za nelegalnu seču šuma Fruške gore, livadice po Novom Sadu bile bi pretvorene u parkinge i javne garaže ili bi bile predate investitorima. To su ljudi koji pored redovnih poslova, obaveza, brige o svojim porodicama, nađu i snage i vremena da popravljaju društvo.
Sve je više ovakvih grupa. Predsednik Udruženja za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Milan Ružić, smatra da je ekološki aktivizam jedina brana rasprodaji prirodnih resursa u Srbiji.
"Životna sredina nije bila dovoljno vidljiva u medijima. Međutim, kako se društvo otvara i kako je sve mobilnije i obrazovanije, primećuju se promene u životnoj sredini koje su uglavnom negativne. Sa boljim protokom informacija, shvatamo da tu postoji mnogo problema i građani se okreću njihovom rešavanju, jer ih osećaju na svojoj koži. Tada se ili sami organizuju ili se priključuju već postojećim pokretima i udruženjima”, kaže Ružić za Oradio.
Petar Živanović, koji deluje i kao pojedinac aktivista i u okviru pokreta Odbranimo šume Fruške gore, smatra da je značaj ekološkog aktivizma u tome što ovakva udruženja i akcije usmeravaju javni sektor da zapravo radi svoj posao i ukazuju na nepravilnosti u radu javnih službi. Kao razlog što im se u poslednje vreme pridružuje sve više građana, navodi njihovu aktivnost i vidljivost u medijima.
Aktivistkinja Ekološkog društva Gradac Milica Sredojević kaže da je gotovo sigurna da reke Gradac više ne bi ni bilo, da nije ekoloških udruženja koja brinu o rekama.
"Godinama u nazad smo, na žalost, bili svedoci da meštani, pa i posetioci reke Gradac, narušavaju životnu sredinu. Ne bih želela da zvučim strogo, ali posao ljubitelja prirode nije samo da čuvaju i ne prljaju, već i da prijave problem i glasno pričaju o njemu. Možda ćemo se zameriti komšiji, ali ćemo uraditi veliku stvar za očuvanje životne sredine", tvrdi Milica.
Foto: Pixabay
Udruženje za zaštitu i proučavanje ptica Srbije postoji od 1989. godine i imaju dve kancelarije, jednu u Novom Sadu, a drugu u Beogradu. Udruženje su osnovali profesionalci i amateri koji su se bavili pticama još osamdesetih godina prošlog veka. Oni su stručna, profesionalna organizacija, koja zapošljava deo svojih članova i radi sa velikim brojem volontera.
"Mi okupljamo više hiljada ljudi širom Srbije koji brinu za prirodu, a posebno za ptice. Na terenu prikupljamo informacije o stanju i biodiverzitetu ptica i na osnovu toga usmeravamo aktivnosti koje su značajne za očuvanje staništa, vrsta i tako dalje. Na tom putu brige o biodiverzitetu mislim da smo ozbiljan partner i samoj državi, jer oni nemaju toliko stručnjaka koji se bave pticama, koliko ih mi imamo u naše dve kancelarije. Revnosno prijavljujemo sve probleme koje vidimo na terenu i na taj način utičemo na donosioce odluka, pravosudni sistem i inspekcijske službe. Sve što radimo ostaje često u magli, jer se dešava da institucije ne raguju na naše apele", kaže Milan Ružić.
Organizacija Odbranimo šume Fruške gore zaslužna je za to što smo saznali za nelegalne seče šuma. Petar Živanović je planinar koji više nije mogao skrštenih ruku da gleda šta se dešava oko njega i odlučio je da im se pridruži i uradi nešto i sam kako bi sprečio dalje krčenje Fruške gore
"Svakog vikenda pešačim po Fruškoj gori i video sam svašta, a posebno negativne posledice lošeg upravljanja nacionalnim parkom. Video sam da postoji pokret Odbranimo šume Fruške gore i pridružio sam im se. Počeo sam da postavljam svoje slike seče šume, bacanja smeća i u jednom momentu sam odlučio da više ne mogu da budem pasivni posmatrač. Počeo sam da skupljam smeće i da ga ostavljam pred upravom Nacionalnog parka, uz propratnu poruku. Nacionalni park je to ignorisao, mediji su vest pokupili, ali verujem da je i Nacionalni park osetio neki pritisak zbog reakcije javnosti. Ljudi su reagovali pozitivno, jer je napokon otkriveno da nisu samo izletnici ti koji zagađuju, već i firme koje rade za Nacionalni park”, kaže Petar za Oradio.
Foto: facebook/odbranimo šume Fruške gore
Ono što svaki aktivista želi da postigne je zapravo reakcija na njegovu akciju, bilo da je to reakcija građana ili još bolje institucija. Obićno su građani ti koji prvi reaguju, a onda to ide dalje, kao lančana reakcija. Petar kaže da reakcije građana skoro nikada ne izostaju, ali institucije znaju da zažmure na reakcije aktivista. Ali tada im ostaje pravosuđe kom se obraćaju kada sve ostalo zakaže.
Nisu samo organizacije i udruženja oni koja mogu da daju svoj doprinos očuvanju životne sredine. To mogu i pojedinci, a posebno umetnici. S vremena na vreme, Andrej Josifovski, poznatiji kao Pijanista, svojim performansima ukaže na neki ekološki problem. Da li je to ogromna kesa koja prekriva drvo, portret poznatog voditelja koji je napravljen od plastičnih flaša i pušten u reku Savu ili ogromni lego čikica od materijala koji može da se reciklira, a postavljen pored divljih deponija, nije ni bitno. Problem je jasan, a rešenje postoji. Samo se treba prihvatiti posla.
Sam Andrej kaže da je zadatak umetnika upravo to, da ukaže na probleme onima koji ih možda ne vide
"Postoji ta izreka u našem društvu, koja je jako otrcana, a to je težak je život nas umetnika. Suština te izreke je zapravo u tome da je težina na onim prosvećenima, koji imaju u amanet da edukuju narod, da pokažu pravi put i da se bore za prave vrednosti. Dakle, umetnikov put i jeste taj prosvetiteljski, tako da mi moramo da ukazujemo i na ekološke probleme", objašnjava nam Pijanista.
Foto: Instagram/pijanistq
Njegova poslednja akcija bila je postavljanje velikog Lego, odnosno Eco čikice, pored divljih deponija.
"Dok sam studirao arhitekturu, u nekom trenutku stručnog putovanja u Dansku otkrio sam da je moje omiljene kocke za igru napravio jedan danski stolar i da to ime zapravo znači 'lepo se igraj'. Razvijajući tu ideju, da deca najbolje uče kroz igru, rešio sam da iskoristim figuru dečije igre odrastanja, tog lego čikicu i da od njega napravim ECO čikicu, da ga obučem u materijale koji su otpad, u karton koji može da se reciklira, a imaće i još dva presvlačenja u kese i plastiku. I na kraju, u sekundarne sirovine, otpad i belu tehniku i sve ono što ljudi samo uzmu i na volšeban način bace u prirodu, u reku. Odatle ideja da edukacijom najmlađih pokažemo koliko je bitno reciklirati otpad i da pokažemo koliko je važno na pravi način upravljati otpadom. To i jeste čitav koncept - da kroz tu lepu igru od najmlađih dana naučimo decu šta treba da rade, jer je kasnije teško promeniti navike koje su stečene u detinjstvu", kaže Andrej.
On dodaje da nije siguran da građani shvataju šta je hteo da postigne, ali kaže da reakcije nikada nisu izostale. A reakcija je dobra, bilo da je pozitivna ili negativna. To znači da je ipak uradio nešto dobro u društvu u kom se inspiracija sama nameće
"Inspiracija je svuda oko nas, s obzirom na to da živimo u zlatnom dobu i da nam je neprijatno koliko nam je dobro. To je nepresušan resurs i prestao sam da izmišljam, već samo ilustrujem. Ja se, generalno, ne bavim politikom, već problemima običnog čoveka, problemima koje ima svako društvo, zato sam i nagrađivan u mnogim evropskim gradovima, jer je jezik umetnosti svuda isti", zaključuje Andrej Josifovski
OBRATI PAŽNJU
Iako se ekološki aktivisti uglavnom osvrću na lokalne probleme, rešavajući njih zapravo deluju globalno. Pre svega, zato što svojim delima daju primer drugima, pa svaka pobeda jednog aktiviste, povlači za sobom nove borbe za čistu reku, šumu, livadu, samim tim i vazduh i vodu. Sa druge strane, ekološki problemi se tiču svih nas jer direktno utiču na naše zdravlje, pa zbog toga na istoj strani, u borbi a zdravu životnu sredinu, možemo videti ljude koje ne bismo nikada spojili, ideološki i politički suprotstavljene, a okupljene oko rešavanja važnijeg problema. Jer ako nemaš vodu za piće, potpuno je nebitno na kojoj si strani.
Emisiju Eko linija u kojoj smo pričali o ekološkom aktivizmu poslušaj na plejeru ispod:
Alma Kovčić
