Društvo / Aktivizam
Umetnost treba da živi svoj život
Ulična umetnost i umetnici koji se njome bave specifični su iz mnogo aspekata. Oslikavanje fasada i pogodnih delova kuća ili zgrada u današnjem društvu znači veoma mnogo. Street art je umetnost, stav, pokret, često i jedini glas koji slobodno može da se pošalje svetu. Umetnik, neretko i bez naknade, poklanja svoje delo svima – ulici, ali i društvu koje će dalje odlučiti o njegovom trajanju i sudbini. Umetnice okupljene oko zajedničke ideje da u nekoliko dana druženja daju svoj doprinos i promene nekoliko fasada glavnog grada, već petu godinu za redom sastaju se na prostoru Dorćol Platza u okviru festivala pod nazivom All Girls Graffiti. Pokretačica ove ideje je umetnica The Kraljica Vila, a nedavno je završeno peto izdanje tog festivala.
"Utisci sa festivala su fantastični, iako nam vreme nije baš bilo naklonjeno. To nam nije pokvarilo raspoloženje. Ovo je bilo peto izdanje All Girls Graffiti Festivala, što jeste jedan mali jubilej, ali je veoma važan, jer ko dogura do pete godine trebalo bi da preživi i dalje. Ugostili smo 13 fantastičnih umetnica iz regiona i Evrope i mogu da kažem da sam veoma ponosna na to što smo uradile, a uz sve to smo se upoznale i lepo družile tokom trajanja festivala", ispričala nam je TKV na početku razgovora.
Ovogodišnji festival imao je i svoju temu. Koliko je ona uticala na radove koji su nastali?
Tema ovogodišnjeg festivala bila je sestrinstvo (sisterhood), a svako ko ima priliku da svrati na Dorćol Platz može da vidi kakve smo radove napravile. Svake godine dam neku jako, jako široku temu festivala, međutim, to je prilično otvoreno i svako može da ima svoju interpretaciju u koju ne volim da se mešam. Za sledeću godinu planiram da tema bude još otvorenija, luđa i inspirativnija.
Kako je došlo do ideje da se pokrene takav festival?
Još 2018. godine sam došla na ideju da pokrenemo festival, što je celoj ekipi bila super ideja, ali sam odmah želela da taj festival bude drugačiji i okrenut umetnicama. Sličan festival ne postoji u bližem, ali ni u daljem okruženju. Prve godine nas je bilo šest, a iz godine u godinu broj umetnica se povećava. Oduvek sam želela da okupim žensku ekipu; iako nas nema puno, ima nas sve više, ali gotovo nikad nismo na jednom mestu, pa je festival prilika da se makar jednom godišnje sretnemo, družimo i radimo zajedno.
Ulična umetnost nije jedini vid likovne umetnosti kojim se baviš. Kako si našla svoj stil, ili kako je on našao tebe?
Sve to nekako ide spontano. Ja sam profesionalna umetnica, time se bavim full time i uz veliku podršku koju sam imala da postanem umetnica, mislim da sam rođena sa tim talentom koji sam kasnije razvijala. Sve se to razvijalo i postalo ovo što je danas. Mislim da je sve stvar eksperimenta, probanja i odrastanja, uz puno rada, odricanja, volje, želje i ideja. To je i nešto što ne može da se bira. Jednostavno radiš ono što te vozi i pokreće da guraš dalje.
Za likovnu umetnost često se kaže da je tu da ostane nakon što se stvori. Ulična umetnost, sa druge strane, često ima svoj rok trajanja. Kako se ti osećaš prema tome i činjenici da će jednog dana tvoj rad možda biti prekrečen ili jednostavno devastiran?
Nemam problem s tim. Kada se bavite street artom ili bilo kakvom umetnošću u javnom prostoru, morate prihvatiti da će ona u jednom trenutku možda i nestati. Nemam problem sa tim i odgovara mi da se moji radovi stalno menjaju, a time se razvija i stil koji će se razvijati dokle god i ja napredujem.
Istraživanje u radu te je dovelo i do jedne tehnike koja je potpuno neočekivana?
Bavim se raznim stvarima, a pre nekih pet godina sam odlučila da još više eksperimentišem sa svojim stilom. Niko te realno ne sprečava da probaš i najluđe ideje, dok ne probaš, ostaju samo ideje. Tako sam rešila da probam da radim nogama i takva vrsta slikanja daje potpuno novu vrstu slobode. U sve to sam uključila i muziku, pokret, ples, ali je pričati o tome dosta nezahvalno jer bi proces stvaranja trebalo da se vidi uživo. Kada se sve završi, niko realno ni ne zna da sam to slikala nogama. Bio je to jedan eksperiment koji je uspeo, a slike nisu apstraktne već su portreti, kojima se inače najviše bavim.
Postoji li neki rad koji nikada ne bi dala na aukciju i prodala?
Uh, pa za sve ove godine rada i crtanja možda bih ostavila dva ili tri rada koje bih sačuvala za sebe. Sve ostalo treba da živi svoj život, isto kao ono na ulici. Kada nešto uradiš na ulici, ono ima neki svoj život, isto je tako i sa slikama. Prvo, ne znam šta bih radila sa svim tim slikama, a sa druge strane, prosto nisam vezana za materijalni objekat, već uživam u procesu. Taj proces je moj, a kada se završi, onda je gotovo i ta slika treba da komunicira dalje.
Koliko često imaš prilike da svoj rad predstaviš u inostranstvu?
Pre pandemije, sve je nekako lakše teklo, pa sam poslednju veću izložbu imala u Parizu. Sledeća godina obećava, videćemo šta će se desiti, ali i to je sve stvar truda, prezentovanja i konekcija.
Jovan Vanja Marjanović
foto: TKV