Humanost je ipak još uvek na ceni

Istraživački tim Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu sproveo je istraživanje o pomoći tokom pandemije. Interesovalo ih je koliko ljudi pomaže, kome, kakvu vrstu pomoći pružaju i koje su ključne karakteristike pomagača.

"Praktično u roku od 24 časa, pojavile su se samoorganizovane grupe sugrađana koje su ponudile svoju pomoć onima koji su ostali zarobljeni u kućama. Uz to, ubrzo su od strane lokalnih institucija i organizacija pokrenute i zvanične grupe koje su građanima pružale razne vrste pomoći. Upravo ova činjenica nas je zaintrigirala, to što su mnogi građani vrlo nesebično ponudili svoju pomoć, ponekad i ljudima koje uopšte ne poznaju. Želeli smo da saznamo malo više o tome šta utiče na spremnost ljudi da pomognu drugima u kriznim situacijama", navodi doc. dr Bojana Bodroža.

U istraživanju je učestvovalo 600 ljudi i mnoge je zanimao rezultat, koji je za istraživački tim delimično bio i očekivan. Bojana tvrdi da se u toku njegovog osmišljavanja, bez obzira na to šta ga je inspirisalo i iniciralo, prvo analizira kakva su postojeća saznanja i teorije o datom fenomenu.

"O pomaganju i altruističkom ponašanju se u psihologiji već štošta zna, tako da nam je polazna tačka u osmišljavanju ovog istraživanja bilo prethodno saznanje o faktorima koji utiču na pomaganje. Ali smo naravno uključili i značajan broj pitanja koja su specifična za trenutnu situaciju. Većina rezultata koji smo dobili jeste u saglasnosti sa našim i teorijskim očekivanjima. Ali uvek dobijete i neke uvide koje niste inicijalno očekivali, iako ti nalazi ne moraju biti nelogični", objašnjava Bojana Bodroža.

Od ukupnog broja ispitanika, 51 odsto se izjasnio da nikome do sada nije pružao pomoć. Autori ovog istraživanja tvrde da uzorak nije reprezentativan i da se podaci ne mogu generalno odnositi na celo stanovništvo. Međutim, iz ovog rezultata mogu se izvući brojni razlozi zašto se deo građana nije odlučilo da pruži pomoć.

"Neki možda nisu ni razmišljali o tome šta se dešava sa drugim ljudima i da li im je pomoć potrebna. Nekada živimo vrata do vrata sa drugom osobama, a da i ne razmišljamo o tome kako izgleda njihov život i da li im je potrebna neka pomoć. Neki su možda smatrali, polazeći i od svog slučaja, da svako ima nekoga na koga može da se osloni i da nema potrebe da se oni angažuju. Jedan od naših rezultata sugeriše i to da su osobe kod kojih pandemija izazvala najintenzivniji strah i anksioznost bile manje spremne da pomažu. U ovakvim stanjima, ljudi su pretežno usmereni na to šta se njima dešava, pokušavaju da se snađu u novonastaloj situaciji, da nađu utehu i objašnjenje za svoje strahove. U takvoj situaciji, ljudi najčešće nisu sposobni da se fokusiraju na druge i njihove potrebe, pa je sasvim logičan i rezultat koji govori da su ove osobe ređe pomagale", navodi naša sagovornica.

Profesorka Bojana Dinić kaže da je kod onih koji se nisu odlučili da pomažu drugima uočen manji stepen empatije. Prema njenim rečima, za razvijanje ove osobine posebno važan uticaj ima porodica.

"Podaci nam govore da je empatija nešto što se uči i razvija. Iako postoji nasledna osnova u određenom stepenu, zapravo porodica i društvo u celini treba da doprinose razvoju empatije kod svakoga od nas. Pomenuću samo da su u našem projektu prevencije vršnjačkog nasilja kod učenika osnovnih škola 'Rezervisano za decu' najbolje rezultate dale upravo radionice i programi u vezi s razvojem empatije. Tako da je empatija važna i za razvoj drugih prosocijalnih ponašanja", objašnjava prof. dr Dinić.

Od onih koji su pomagali, najviše ih je pružalo pomoć u vidu nabavke i dostave hrane, međutim, bilo je i onih koji su pružali psiho-socijalnu podršku. Potreba za ovakvom vrstom pomoći je sve veća, posebno među najugorženijim grupama, obolelima i osobama u prinudnoj izolaciji.

"Kolege koje rade u službama za pružanje psihološke pomoći kažu nam da stalno imaju pozive. Nekada je razlog poziva samoća, te oni koji zovu žele da čuju druge i da popričaju s nekim da bi se umirili, a nekada je razlog ozbiljna kriza, suicidalne misli, čak i pokušaji suicida. Ljudima je potrebna pomoć da se izbore sa strahom i anksioznošću, sa opsesivnim mislima od kojih ne mogu da se odbrane, ali i da se prilagode na nove okolnosti. Psihološka podrška se upravo u tome ogleda, da sve ovo olakša ljudima, da im signalizira da nisu sami i da im ukaže na kapacitete koje imaju u prevladavanju ovih problema i krize", navodi naša sagovornica.

Zanimljiva je i činjenica da ima i onih koji su se odlučili da pomažu ljudima koje ne poznaju. Ključna karakteristika tih ljudi je altruizam, odnosno, dobrovoljno i nesebično pomaganje bez očekivanja nagrade za to ili uzvraćanja usluge.

"Kada se ljudi postave u poziciju drugog i pokušaju da razumeju i osete kako je biti u tuđim cipelama, to ih motiviše da pomognu. Empatija doprinosi tome da shvatimo da bi i nama u sličnoj situaciji puno značila podrška drugih", kaže Bojana Bodroža.

Pored ovog motiva, mogu se razlikovati i motivi za javnim i za anonimnim pomaganjem, koji su posebno interesantni za ovo istraživanje. Pokazano je da osobe koje do sada nisu pomagale, kada inače pomažu, više su vođene time da to bude javno, pred drugima, kako bi dobili odobravanje i poštovanje od strane drugih.

"Ovaj motiv nije isti kao i altruistični motiv, u slučaju kada se to radi pred publikom cilj pomaganja je zapravo stavljanje drugima do znanja kako smo mi plemeniti, brižni... Dakle, u ovim situacijama, osoba ima neku vrstu dobitka od pomaganja. Svakako će biti situacija da će neko, ko je više vođen, na primer, altruističnim motivom, pomagati drugima javno, ali to neće raditi zbog toga da dobije pažnju i odobravanje od strane drugih, već zbog toga što je sklon pomaganju bez očekivanja ikakve pohvale. Jedna je stvar kada vi donirate novac anonimno ili diskretno, a druga kada donirate i slikate se sa čekom i to objavite u svim medijima i na društvenim mrežama", objašnjava Bojana Dinić.

Rezultati istraživanja pokazuju da spremnost građana da pomognu zavisi od nekoliko karakteristika, ali i da su oni itekako spremni da delaju, pogotovo u ovakvim situacijama.

"Opšti zaključak je da građani pomažu drugima, tj. da se možemo osloniti na pomoć drugih i da je krizna situacija okidač za pomagačko ponašanje, što je osnov solidarnosti. Ljudi se samostalno i to vrlo brzo organizuju da pružaju pomoć. Takav obrazac smo mogli da vidimo i kada smo imali problema s poplavama. Dakle, društvo nije takvo da svako gleda sebe, već u ovim kriznim situacijama možemo videti humanost na delu", kaže profesorka Dinić.

Nekada su ove situacije, u kojoj se trenutno nalazimo, prilika da se uverimo da prave vrednosti u svetu i dalje postoje. Da i dalje postoje ljudi koji su spremni da pomognu i da dokažu da je humanost još uvek na ceni.

M. M.