Žali se upravi vodovoda na SLAVICE i BUMERE

Prošlog ponedeljka, svet je stao. Desio se najveći zastoj u društvenim mrežama u istoriji. Tokom sedam sati, dok kvar nije otklonjen, platforme i aplikacije Fejsbuk, Instagram i Vocap su praktično nestale sa Interneta. Downdetector.com primio je više od 10,5 miliona pritužbi korisnika koji nisu mogli da im pristupe. Ovakvi padovi nisu neuobičajeni, ali retko traju duže od jednog sata i obično se dešavaju samo na delovima mreže. Ovog puta pao je sistem u celom svetu i tek iza ponoći počele su da stižu poruke i da se pojavljuju postovi. Činjenica da na nekoliko sati nismo imali tako velik deo života bila je svetska vest. Ali se u isto vreme, nekako sve promenilo. Postalo je jasno da nam je virtuelni život u najmanju ruku podjednako bitan kao onaj, možda ne stvarni, već više… analogni. 

I sada smo toga svi zaista svesni. Većina je osvestila i da je pandemija promenu ubrzala, te da danas živimo u telefonu. Odatle nam dolazi obrok, odeća, naredni seks, razgovor sa prijateljom, pohvala za novu frizuru, fotelju  i bogami ceo okvir kroz koji posmatramo svet. Digitalni ili onaj analogni. No, ako je to tako, a jeste, kako onda da u digitalnom svetu ne važe ova svakodnevna pravila? Kako to da u digitalnom svetu možemo da komentarišemo nekome šta je pojeo, kako se obukao, je li prava žena ako ima dlake ili ne kuva, je li pravi muškarac ako nosi kišobran kada pada kiša i dugi niz drugih gluposti koje bi možda neko od nas pomislio, ali sigurno ne bi izgovorio u prolazu?