Szigetarije #1

Prošlo je godina otkako sam prvi put čuo za Sziget festival. Slušao sam od drugara i kolega koji su hrlili tamo pretežno da vide svoje pank-rok heroje i okuse festivalski život, koji je kod nas bio tek u povoju. Tada je još nosio prefiks proizvođača osvežavajućih pića u nazivu, ali sam ja kao skoro naturalizovani posetilac Budimpešte redovno umeo da propustim termin i dođem u grad zbog neke potpuno druge stvari...

U međuvremenu, porastao sam ja - porastao je i festival! Neverovatno zvučan program ove godine učinio je da se konačno otisnem i vidim jednu od retkih ovdašnjih atrakcija koju još nisam okusio. Godine života u Novom Sadu preko puta Tvrđave vas ipak razmaze, zar ne? 

Na prvi korak preko mosta, festival sa kojim sam se susreo bio je zaista velik, uređen i institucionalizovan, a opet je sve ukazivalo na opuštenu festivalsku atmosferu i zaista dobar provod. Ovaj naš prvi (a zapravo četvrti) dan rezervisali smo uglavnom za program sa Main-a. Posle kratkog obilaska zadržavamo se na The Macabees, koji sem blage brit pop svirke ne pružaju više, i publika je svesna da je to samo zagrevanje za sadržaj koji će uslediti.

Nakon njih scenu zauzima trojac The Ting Tings, sastav koji sam dugo želeo da vidim, jer me je kopkalo kako će bubnjevi, gitara i DJ uživo da zvuče. Na kraju sam ipak ostao razočaran, jer je bendu više legao DJ set nego konstantno menjanje i bacakanje instrumenata, a nije pomagalo ni to što je pevačici gitara uglavnom bila dekorativni element - tj. bila isključena. Nekako mogu da zamislim da se sastav Blondie pojavio u 21. veku izgledao bi baš ovako. 

Masovno puštanje konfeta sam propustio i pratio iz daljine dok sam čekao u redu za piće, i nisam žalio jer ću ubrzo shvatiti da sam verovatno jedini u publici koji nema konfete u pivu! 

Bili smo spremni za epicentar večeri - nastup grupe Foals, već neko vreme jednog od mojih noviijih omiljenih bendova. Singlovi kojima se prethodinh par meseci drogiramo najavljuje izvanredni novi album, koji izlazi krajem meseca. Svirka je čista energija. Iako možda za nijansu slabiji nastup od prošlogodišnjeg na INmusic-u, evidentno je da su postali veći i iskusniji ali da Yannis i ekipa i dalje pružaju neverovatan show, sa sve bacanjem u masu.

Kao definitivni headliner nastupila je Ellie Goulding, neko čiju karijeru sam imao prilike da pratim i pre debitovanja na mainstream sceni. Uprkos krhkim nastupima sa početka karijere, Ellie je sada potpuno sazrela u veliku zvezdu ali ne mogu da ne primetim da mi je posle celog dana rokenrola ovaj nastup ipak izgledao pomalo dosadno i statično. No, bitno je da je Main bio krcat i svi su pevali...

Pre odlaska, zvirnuli smo i na World Music Stage da oslušnemo odlične Taraf De Haidouks iz Rumunije, i iako bi i mi i Mađari olako iskomentarisali “ma, to ima i kod nas”, činilo se da stranci još odlepljuju na "egzotične balkanske" melose i prave odlične žurke ispred bine. Ubrzo smo se otisnuli u noć, prateći kolone koje traže svoj put za odlazak iz Budima...

Ono što ostaje kao najupečatljiviji utisak je da Sziget definitivno čini iskustvo za sebe, da ne vrede poređenja sa drugima i da uprkos svojim vrlinama i manama on godinama zaslužuje svoje mesto na festivalskoj karti sveta. No, o tome više u sutrašnjem izdanju.

Do tada,

Filip Vlatković