"Muški sport" na ženski način

Biti sportiskinja u Srbiji nije nimalo lako. Ukoliko se na to doda – baviti se ženskim fudbalom, stvari postaju još teže. Adrijana Điđa Delić fudbalerka je ŽFK Vojvodina, ali i studentkinja master studija na Fakultetu tehničkih nauka. Ovim sportom bavi se aktivno već deset godina i kaže nam da su na samom početku postojale razne predrasude.

"Počela sam fudbalom da se bavim još kada sam bila mala. Mama mi je pričala da je i tada bilo predrasuda od strane roditelja, kada su videli da igram sa dečacima. Verovatno nikada neće zaboraviti scenu kada je neki čovek pitao – Zašto ovaj momak ima pletenice? Hvala Bogu, roditelji su uvek bili glavna podrška i podržavali su me što se tiče same aktivnosti u sportu. Svakako da postoji stereotip, pogotovo kod nas. Mislim da je on veoma izražen u Srbiji, ali i generalno, na Balkanu. Danas, za razliku od pre deset godina kada sam ja počela da se bavim baš ženskim fudbalom, to je na mnogom boljem nivou", navodi Adrijana.

Između sedme i 14 godine napravila je pauzu u treniranju, jer su u tom periodu dečaci počeli da je odbacuju. Nisu je prihvatali u društvu samo zato što je žensko koje trenira fudbal. Međutim, uspela je da prevaziđe sve to uz podršku koju je imala.

"Meni nije bilo teško, jer sam zaista imala podršku svojih roditelja, pre svega, ali i okoline. Svi su me znali kao Điđu koja igra fudbal. To je ovde, u mom malom mestu, fasciniralo ljude i svi su zaista bili pozitivno iznenađeni. Prosto mislim da svako ko voli da se bavi nečim i želi da istraje u tome, negativni komentari nikako ne treba da ga ometaju. Naravno, bitna je ta podrška roditelja, jer u tom mlađem uzrastu oni imaju veliki uticaj. Prosto, treba zaobići i ograditi se od kruga ljudi koji te sputavaju da radiš nešto što voliš", kaže Adrijana.

Predrasude i stereotipi o ženama u fudbalu su različite i ima ih zaista mnogo. Vodeće mišljenje je da žena ne može nikad da igra fudbal toliko dobro kao što to čini muškarac. Takođe, čim izabere ovaj sport, dobija epitet lezbejke ili muškarače.

"Postoje predrasude i o muškarcima i o ženama. Za dosta sportova tvrdi se da su muški i da ih mogu igrati samo muškarci. U tom slučaju, mislim da su žene izloženije stereotipima, međutim, nije ni kod muškaraca drugačije. Znam da i oni imaju dosta problema. Na primer, u Srbije nije normalno da se muška osoba bavi plesom i baletom, iako postoje zaista talentovani muškarci u tim sferama", navodi Adrijana.

Iako je veoma teško ponekad izboriti se sa predrasudama, Adrijana je uspevala da iz svake neprijatne situacije izvuče korist. Stavom i podrškom bliskih ljudi uspevala je da se suprostavi svim stereotipima koji se pokreću kada kaže da trenira fudbal.

"Ja sam na neki način uspela da razuverim ljude, jer sam uvek to okretala na šalu i zabavu. Zaista sam dobra u fudbalu i prosto, muškarci nisu mogli da mi pariraju. Shvatili su da je bolje da budu sa mnom u timu i da igraju sa mnom zajedno, nego da mi prkose i da me izbacuju iz ekipe. Generalno sam takav tip, volim da se nametnem, pogotovo u nečemu u čemu sam dobra. Tako da, kroz talenat i trud sam pokazivala dečacima koji su igrali sa mnom, ali i svima onima koji su imali predrasude", objašnjava Adrijana.

Nije retkost da najveći pritisak vrše upravo roditelji, puni predrasuda, koji ne dozvoljavaju ćerkama da se bave sportom koji ih zaista zanima. Vođeni mišlju da to nije sport za devojčice, odgovaraju ih od te ideje. Međutim, Adrijana je imala tu sreću da joj je porodica dopustila da izgradi svoj put.

"Imala sam apsolutnu podršku, jer je moj otac fudbaler ceo svoj život. Kada je završio karijeru ostao je u ovom sportu, postao trener i osnovao svoju školicu fudbala. Zaista su me od početka podržavali i bodrili. Generalno, imam podršku svojih roditelja u svemu što radim, ali posebno u fudbalu. Mislim da je to na kraju dana najbitnije", kaže Adrijana.

Nažalost, fudbalerke nisu jedine koje svakodnevno trpe zbog stereotipe. Mnoge žene na osnovu svog zanimanja, fizičkog izgleda, ili pak interesovanja, dobijaju različite epitete. Naravno, toga nisu lišeni ni pojedini muškarci. Zbog toga stalno stoji pitanje – kada ćemo kao društvo prevazići ovaj problem?

M. M.

Fotografije: iz arhive sagovornice