Klajstova mračna posveta Kejvu

Postoje ti stripovi koji nisu stvoreni za nas. Priča nam neće ništa značiti, ostavljajući nas da se eventualno divimo crtežu i kompoziciji. Ako niste fan Nika Kejva, australijskog mračnog barda rokenrola, strip Rajnharda Klajsta "Smiluj mi se" neće vam mnogo toga reći. No, ako poznajete njegov muzički i književni opus čeka vas ozbiljan rolerkoster. Znaćete o čemu je reč, ali vas ni to znanje neće pripremiti za ovu fantazmagoriju.

Odmah na početku treba znati da Kejv ni na koji način nije učestvovao u stvaranju ovog stripa. Klajst je imao potpuno odršene ruke i stvorio je novelu koja je, kako sam Kejv kaže, puna poluistina i izmišljotina, ali je ipak bliža istini od bilo koje biografije.

Klajst je sebi dao slobodu da neke detalje pevačevog života prenaglasi, neke umanji, a neke potpuno izmisli, no ništa od toga ne umanjuje vrednost ovog dela. Atmosfera koju tu srećemo potpuno odgovara našoj predstavi o jednom od najvažnijih pesnika među rokerima.  

Ova grafička novela puna je iznenadnih lomova između prikazivanja istorijata Bad seeds-a i potpuno fantazmagoričnih delova u kojima umetnik pokušava da dočara poruke pesama ključnih za njihovu karijeru, njihovih strahova i motiva za akciju.

Pratimo ekipu okupljenu oko Kejva kako u malenom australijskom gradu stvara pank bend koji malo ko u toj prašnjavoj i uskogrudoj sredini razume. Klajst nas za njima vodi do Velike Britanije, gde shvataju da njihova misija da se proslave neće ići tako lako. Gledamo ih nadalje kako se sele u Berlin, kako prave neke od najvećih hitova, ali u najvećoj meri prisustvujemo vivisekciji duše i uma Nika Kejva i njegovim opsesijama sudbinom, bogom, uništenjem i samuništenjem, muzikom i njenom isceliteljskom dimenzijom.

U ovom stripu srešćemo raskošnu galeriju likova. Tu je Eukrid iz njegovog prvog romana "I magarica ugleda anđela", uz njega je i masakrirana Elajza Dejn, junakinja pesme "Where the wild roses grow", svi ti junaci pojašnjavaju i popunjavaju mozaik Nika Kejva, svih njegovih potraga i lomova.

Crtež u ovom stripu, kao i u slučaju Klajstovog "Boksera" ili pak novele o Džoniju Kešu "I see darkness", na ivici je incidenta. Njegova kompleksnost varira u zavisnosti od toga šta autor želi da istakne, ali je činjenica da je njegov jednostavan crno beli crtež veoma upečatljiv, a način na koji dočarava izraze lica, emocije na njima, fascinantan je.

No, on se ne trudi isto oko svih likova. Nikovim emocijama posvetio je maksimum pažnje, ali su neki likovi, važni za Kejvov razvojni put poput PJ Harvey, potpuno neprepoznatljivi.

Jasno je da je Rajnhard Klajst ovoj grafičkoj noveli prišao sa mnogo pažnje i ljubavi, ali je, možda baš zato, čitaocima dao svoju viziju velikog pesnika, kakogod svi mi ostali na to reagovali. Pročitavši "Nik Kejv: smiluj mi se" do kraja, stekao sam utisak da ga i nije briga za moju (ili bilo čiju) reakciju.

A možda baš tako nastaje sjajna umetnost.

Petar Klaić